Борхес је учио своје студенте да се при процени литерарног дела не поводе за славом аутора, што за наше арбитре у култури очигледно не важи. Они никако да се прену из пријатног дремежа. Њихове оодлуке су све сами стереотипи.Тако су протраћили пет милиона евра, углавном новца државе Србије, дакле свих нас, за снимање филма по тексту врсног драмског писца, Душана Ковачевића "Свети Георгије убива аждаху". По ко зна који пут показало се да оно што је одлично за позориште, где је битно имати добар виц, није и за екранизацију где важи оно Хичкоково схватање да је драма стварни живот из којег су искључени само они досадни елементи.
И какав је епилог? Бомбасто најављиван мега пројекат је видело 120.000 гледалаца, што је донело приход који је далеко од тога да би тиме био покривен новац уложен у реализацију филма, а о заради не вреди ни да се сања. А зашто?
Јасно је да редитељу Срђану Драгојевићу није било лако да при снимању контролише и усмерава екипу од 1.000 чланова, посао већ у самом почетку закомпликован још и сукобом између редитеља и Сергеја Трифуновића, који је требао да тумачи инвалида Гаврила, а затим и тиме што је Кљајевић пред сам крај напустио снимање, али ја и даље неуспех у реализацији пројекта не бих олако приписао наводном јавашлуку. Нешто ваљда зависи и од погодности текста за реализацију. Јер познато је, у последње време о томе је нешто и писано, да ни свако литерарно ремекдело не мора самим тим бити и довољно "филмично", него напротив, да су и нека литерарно мање вредна књижевна дела као створена за екранизацију.
У сваком случају "Свети Георгије убива аждаху" доказује да у филму обрти за своју логику упориште морају имати у стварности, а не у бујној машти писца сценарија и редитеља.
Марко Смуков
