Иако интервенција НАТО-а ради "спасавања цивила" у Либији још није окончана већ сада се могу сагледати, мада не и коначни, реултати тог подухвата, како их презентују новине: 30.000 погинулих и 50.000 рањених људи, дакле тих истих цивила, који су требали бити спасени! Та медијска статистика ништа не каже колико је у позамашној групи рањених оних који су остали без руку, ногу, једног или оба ока и да не набрајам. Укратко - осакаћених и унесрећених за цео живот. Нити колико је тако страдало деце или младих, који заправо још нису ни закорачили у живот...
Имајући у виду тако велики број жртава и обзиром на жилав отпор Либијаца верних Гадафију, без обзира колико га сада оркестрирана западњачка пропаганда приказује тиранином, потпуно је јасно да тамошње друштво још није било зрело за промене. Дакле, тобожња тиранија ипак није била тако окрутна и неподношљива како нас уверавају страни медији. Па ко је то био тако нестрпљив, коме се толико журило? Наравно, новопеченом Наполеончићу, јер ближе се председнички избори. Видимо, кад год се приближавају избори у некој од великих, арогантних светски сила, то мора да плати нека од мањих земаља, нарочито ако је још и богата нафтом.
Све ме то некако подсећа на тридесете прошлог века. И тада су као и сада утицајни, непристрасни (ако су такви и могући) светскиу медији - ћутали. Знамо како се то завршило. Мењају се само називи, није више Аушвиц, него Абу Граиб, Гвантанамо и тд. Наравоученије за оне земље богате нафтом и гасом: спремите се. А оваквима сиромашнима као што је Србија отфикариће део територије да би се увукли Саудијцима, Пакистанцима и инима. Шта учинити? Ништа баш ништа. Можда тек оно "J' apelle un shat un chat" дакле преостала могућност да ствари назовемо правим именом.
М.С.
