Марко Смуков

Није ово роман о рату него о миру као сјајном тепиху љубави, националне толеранције и људске солидарности, у који су вредне ткаље источиле очи своје да би затим преко њега  загазила прљава војничка чизма. Са апсурдном намером да  тобож спасава оне којима је та нетражена врста спаса била не само непотребна, него је могла једино значити злу коб, тако да подсећа на онај афоризам Илије Марковића: „Упомоћ! Спасавају ме!“ Само што тај позив упомоћ за ликове овог романа нема никаквог изгледа на успех, ако они којима је помоћ неопходна не налазе начина да помогну сами себи. А да ли су могли нешто учинити сами за себе у ратном беспућу у којем су се нашли – тешко.

Само ово што написах није једина нити доминантна тема овог романа. Пре би се могло рећи да је то прича о љубави, дакле можда је ово ипак љубавни роман али о љубави о каквој се углавном само сања, без потенцијала, али изгледа и прилике, да се овако изрази. Дакле, ако није стављена на овакво искушење, без обзира  на ниво снаге која је подржава, остаје непримећена. Па чак ни сами актери је, понекад,  нису свесни. А она би да се реализује, упркос свим околностима и непремостивим препрекама, што само доказује да човек заиста може све ако хоће. А Ханс и Бојана су хтели баш то немогуће, рушећи све флоскуле у смислу да је љубав као ватра – без хране се гаси. Или она – далеко од очију далеко и од срца и сл. Због овакве љубави вредно је да се о њој нешто и напише.

Да ли заиста Бог мотри у интервалима? Да ли му је потребан одмор? Или мотри само оне, на друштвеној лествици важније, па њих све по заслузи  награђује или кажњава, а на младе и заљубљене као што су Бојана Петровић и Ханс Грубер не обраћа пажњу? Бар да их тако и други остављају на миру. Али не. Већ током XIX а затим XX века, па и даље све до данашњих дана и сами смо сведоци све већег уплитања државе у живот појединца. Надали смо се да ће то да прође са одласком на сметлиште историје диктаторских режима,  комунизма и нацизма. Није прошло. Слободан индивидуализам као бескористан или чак штетан и даље изгледа нема шансе. Зато је ово проблем, вечито актуелан.

Нажалост, ми смо немоћни. Можда су нешто могли учинити наши преци да су више обратили пажњу на луцидна пророчанства Херберта Спенсера и опасне тврдње Јохана Готлиба Фихтеа да је бити карактер и Немац једно те исто. То буђење шовинизма ради мобилизације немачког народа за заустављање Наполеоновог освајања могло је још имати неког смисла, али спашавати Јохана Грубера из сремског села Дубљанци, где му је као једином Шваби међу Србима било најбоље што је могуће, у сваком случају боље него што су му донели његови тобожњи спасиоци са севера Европе, бесмислено је. Наравоученије: спаси ме Боже непозваних спасилаца.

Мада се бави чудном судбином појединаца у вихору догађаја из средине двадесетог века, роман „Раскрсница без путоказа“ одсликава универзалне вредности живота homo sapiensa, без обзира у којем периоду времена и простора дошао на свет и из њега одлази, то је у сваком случају однос јединке и наметнутог друштвеног окружења, које није могуће бирати по сопственом нахођењу. А неспоразуми, понекад трагични, између самих појединаца, а затим између човека и друштва у којем обитава не само да су могући, него се појављују као неминовност. И у томе је изгледа трагика постојања.

Међутим, Бог је човеку дао разум и моћ говора, тачније сваковрсног изражавања уопште, па откуд онда немогућност сврсисходне комуникације, разумевања, превенције сукобљавања? Таквог немотивисаног потирања човечности, сатирања читавих народа у глобалним размерама. Таквог каквог нема ни у животињском свету, где међусобно убијање има неку, већ на први поглед, јасну и разумљиву сврху!

Породица Немца, Јохана Грубера живела је мирно и спокојно у чисто српском окружењу. Његове комшије Срби не само да су га остављали на миру, него су га у невољи спашавали, помагали, дословно откидајући од својих уста и  уста својих укућана, при чему ником није падало на памет да је он „Шваба“ међу Србима. „Карактер, а то значи Немац“! А онда се појавише његови непозвани тобожњи спасиоци и направише му проблем. Он силом прилика постаде њихов доушник, а то значи индиректни убица својих правих и доказаних спасилаца! То његов људски, психолошки потенцијал није могао да поднесе и завршио је како је завршио. Према томе, они који поричу да су шовинисти али се поносе својим национализмом треба да размисле имали ту разлике и где је она? Нарочито куда та врста примитивног, давно превазиђеног, патриотизма може да их одведе кад се нађу на раскрсници без путоказа.

Ипак није све изгубљено. Имамо Бојану, Ханса, Мирослава, Владимира, Милорада, старог Јанка и друге који су и у трагичном, мутном колоплету успели да нађу излаз. Доказ да Бог ипак не мотри парцијално, површно, у интервалима и селективно...  Дао је шансу младима као и људима, уопште, преко њих. Излази да је заштитио оне које је и требало да заштити, насупрот другима који су мислили погрешно, закључивали погрешно и поступали погрешно...

Марина Млађеновић