Половином прошле године, у библиотеци америчког универзитетског центра у Берклију појавила се збирка од 66 кратких прича под насловом "Свако своју причу да..... исприча" српског писца Марка Смукова.
Зашто је баш ова књига заинтересовала универзитетску Америку?
Па вероватно зато што тамошња популација, која и дословно у свакодневном животу примењује познато начело да је време новац, радије прихвата оно што је, условно речено, кратко, а слатко. Наиме свака од ових прича Марка Смукова казује понешто ново од онога што нас свакодневно окружује, а да смо тек уз помоћ овог писца, постали свесни. На пример, да брачни лонац увек ври, да би се сви женили кад би брак трајао годину дана, да ко тражи пријатеља без мане остаје без пријатеља, да инат није добар друг, да не постоје општеважећа и у свим приликама применљива иста етичка начела, да успешни љубавни однос није ствар свесне воље него објективног стицаја околности и случаја, да лепотица најчешће не пружа оно што својим изгледом обећава, да је љубазност највећа мудрост, а природност и спремност да се само „слуша своја душа“ једино, незаменљиво правило у интимним односима, ако су ту нека правила уопште могућа...
