Марко Смуков

После необичног успеха код читалаца моје претходне књиге сличног упоредног, али енглеско-српског, двојезичног текста "Претежно ведро", о чему је 30. јануара 2006. године писала и "Политика", као о начину да се кроз хумор и опуштеност,  шалећи се,   научи  већи број страних речи, обзиром да језик чине пре свега речи и то што више њих то боље, уважавајући и мишљење рецезента да се најлакше учи и најбоље памти преко забаве, дошао сам на идеју да објавим и ову књигу хумора "Италијански кроз хумор". Јер Италија је не само наше најближе иностранство него и  први спољнорговински партнер, па није ни чудо што је веома велики број младих, стгудената али и пословних људи и туриста, прионуо да научи италијански језик. Ова невелика књига је управо њима намењена. Да се забављају али и уче, како би причајући вицеве на италијанском могли да допринесу стварању опуштеније и пријатније атмосфере, дружећи се са Италијанима, али и другима који воле и знају тај језик. Такође и обрнуто - исто важи и за Италијане, да би могли да комуницирају на српском.  Па ето вам прилике, учите и забављајте се. Пријатно.

М.С.

Пошто је према извештају www.knjižara.com поред других шест мојих  књига и роман "Залутали у сопственом привиду" распродат тако да га није могуће наћи у књижарама, а будући да не намеравам штампање другог издања, овим и ту књигу стављам на располагање мојим верним читаоцима да је  могу слободно преузимати са мог сајта www.markosmukov.com да би је штампали за своје сопствене потребе, јер чини ме срећним ако моје књиге могу допрети до што већег броја читалаца с тим што иначе и даље задржавам сва друга ауторска права.

Марко Смуков

Није ово роман о рату него о миру као сјајном тепиху љубави, националне толеранције и људске солидарности, у који су вредне ткаље источиле очи своје да би затим преко њега  загазила прљава војничка чизма. Са апсурдном намером да  тобож спасава оне којима је та нетражена врста спаса била не само непотребна, него је могла једино значити злу коб, тако да подсећа на онај афоризам Илије Марковића: „Упомоћ! Спасавају ме!“ Само што тај позив упомоћ за ликове овог романа нема никаквог изгледа на успех, ако они којима је помоћ неопходна не налазе начина да помогну сами себи. А да ли су могли нешто учинити сами за себе у ратном беспућу у којем су се нашли – тешко.

Само ово што написах није једина нити доминантна тема овог романа. Пре би се могло рећи да је то прича о љубави, дакле можда је ово ипак љубавни роман али о љубави о каквој се углавном само сања, без потенцијала, али изгледа и прилике, да се овако изрази. Дакле, ако није стављена на овакво искушење, без обзира  на ниво снаге која је подржава, остаје непримећена. Па чак ни сами актери је, понекад,  нису свесни. А она би да се реализује, упркос свим околностима и непремостивим препрекама, што само доказује да човек заиста може све ако хоће. А Ханс и Бојана су хтели баш то немогуће, рушећи све флоскуле у смислу да је љубав као ватра – без хране се гаси. Или она – далеко од очију далеко и од срца и сл. Због овакве љубави вредно је да се о њој нешто и напише.

Варљива лутрија, премија или зла коб, истините људске судбине и заводљива надања, страст без љубави или љубав без страсти, шта је истина, а шта лаж, живот или смрт - то су дилеме и недоумице које намеће фабула овог романа, а ово је, уједно, и најкраћи приказ тога, радо читаног, књижевног остварења. Већ од данас моогуће је наручити га преко издавача www.prometej-beograd.rs, телефон 011/31-931-13.

Не бих о двоструком моралу, јер то није само наш, национални бренд, али остаје непобитна чињеница да је Србија једна од ретких, ако не и једина земља на планети са два писма, ћирилицом и латиницом, па новчаним системом где су у једнакој, легалној  употреби два средства плаћања, динар и евро, где чак и орао на државном грбу има две главе, и да не набрајам... Зар је онда чудно што прослављамо и по две нове године? Укратко, својим читатељкама, читаоцима али и свим пријатељима, познаницима и рођацима желим и данас, 14.јануара, по други пут срећну нову годину! Да и двехиљадедесету проведу весели и срећни. А што се мене лично тиче оно што сам, пре четрнаест дана,  пожелео да они којима сам читавог свог живота угађао сада, кад сам превалио осамдесету и кад ми није остало још много да проживим, почну и они мени помало да угађају - ништа од тога! А кад ће да почну? Ако би већ данас почели осећам да сам оштећен за ових четрнаест прохујалих, ненадокнадивих  дана, без те очекиване пажње. Добро, можда се мало и шалим. Јер и то ћутање у самоћи, без жешћих, ружних речи је нека врста пажње, зар не? Хвала вам. Све вас волим. М.С.