Марко Смуков

Прослављање успешне одбране млађаног Дејана Шамића је изгледа било баш бурно, јер се ничега више нисам сећао. Кад сам се следећег јутра око 11 сати пробудио у својој новоизграђеној гарсоњери на Славији поред мене преко ћебета простртог по паркету, јер намештај још нисам стигао да набавим, лешкариле су Тамара и Матилда. Нисам отварао очи правећи се да још спавам како бих њихов дијалог, који је био у току, одслушао до краја:

-  Није ми јасно како не видиш да си сувишна?

-  Не, нисам ја сувишна него си ти сувишна...

-  Ма, који ће ти курац овај човек. Могао би отац да ти буде.

-  Види, види ко ће то да ми каже. Кад си се ти испилила ја сам могла да трчим, да парлам без замуцкивања. Две године сам старија од тебе. Ти сада тек што си закорачила у пунолетство, а већ би да ми држиш лекције.

-  Сад је па то б итно. За два месеца навршавам деветнаест година. У сваком слјучају искуснија сам од тебе.

-  Да, хоћеш да кажеш да си прогутала коју килу сперме више него ја?

-  Ма није ствар у квантитету, ћуркосаво. Са тобом је већ све твоје знање потрошио, показала си му све што знаш и умеш. Ти си за њега стара, излизана пара, а ја још непрочитана, нова прича. Уосталом, добила си што си 'тела, извукао ти је брата из ћузе, искористила си га до максимума и шта још очекујеш?  Чуди ме да ти већ није дао шут карту. Ако се бојиш да ћеш испасти незахвална што би једноставно отишла сада када је тако много учинио за тебе и твог б рата, не брии. Ту сам ја која могу да му пружим много више, искреније и поштгеније него ти. Ја га искрено волим. Не пада ми на памет да њиме манипулишем., да га искоиришћавам, а немам ни брата у бајбокани.

-  Да видим, просто се убијаш од привржености, само без икаквих средстава за пуко преживљавање. Накачила си му се на врат само не знам докле то може да потраје.

-  Знаш шта - носи се ти у лепу пичку матгерину док те не дохватим, па ће одавде да те износе на носилима службе хитне пкомоћи!

 Схватио сам да је тренутгак да се умешам, па рекох:

-  Стварно Тамара, што јес'јес'. Искористила си ме и то не материјално, јер у том погледу ћу чак и да профитирам кад се прочује како сам био успешан пред судом у одбрани твог  батице, него некако не могу да заборавим да си ме тако безочно изманипулисала, све време прећуткујући да то чиниш уствари због брата, којем је потребан бранилац.

 -  Ма, носите се ви обоје - дрекну Тамара, дограби своју ташну, пође ка вратима, али се изненада врати, прилепи ми дуг, страсан пољујбац, шапнивши ми на ухо "волим те", па изађе са сузама у очима.       

 М.С.

После библиотеке Универзитетског центра у Берклију, САД, где је још пре неколико година, како сам тек касније сазнао, уврштена моја књига "Свако своју причу ... да исприча", како ме управо обавештава мој млади пријатељ Миљан Ушћумлић, једна од иначе ретких особа у чију се реч вреди поуздати, и Америчка народна библиотека (The Library of Congress) одабрала је и у свој литерарни фонд уврстила  моје књиге и то:

• Где је Лана,
• Старац и сунце,
• Свингери,
• На раскрсници без путоказа...

што се да утврдити посетом њиховом сајту на адреси: http://catalog.loc.gov/ cqi-bin/Pwebrecon.cqi?=local&Search_Arq=marko+smukov&Search_Code=GKEY^*&CNT=1000&hist=1&type=quick.

Добро је што мене претходно нису питали да од 23 до сада објављених књига одаберем четири, јер на то претпостављам тешка срца би могао да се одлучи и неки други аутор, мада ми се чини да су Американци учинили добар избор. Кратки роман дијалога "Где је Лана" је лако, забавно штиво, проткано хумором али и језом, мада и са поруком какви треба, односно не треба, да буду родитељи. "Свингери" је наслов који пружа више, па и другачије, озбиљније,  него што сам наслов обећава,  док је роман "Старац  и сунце" књига која, наизглед парадоксално обзиром на наслов, пре свега младима показује и доказује да права, истинска љубав не мора обавезно да буде и посесивна , тачније - несме  бити  посесивна, а "На раскрсници без путоказа" је љубавна  прича о сазревању двоје младих у суровим ратним  условима, упркос свеприсутној смртној опасности.  Заснована на истинитим догађајима прича  показује да се о Србима, али и о другима,  може писати документаристички искрено патриотски, а да то не личи на националистичко, провидно и провокативно разметања.

У сваком случају Американци се неће покајати због избора мојих књига који су учинили, као што се ни међу домаћим читаоцима није нашао нико ко би се могао пожалити да је протраћио време читајући књиге Марка Смукова.

Борхес је учио своје студенте да се при процени литерарног дела не поводе за славом аутора, што за наше арбитре у култури очигледно не важи. Они никако да се прену из пријатног дремежа. Њихове оодлуке су све сами стереотипи.Тако су протраћили пет милиона евра, углавном новца државе Србије, дакле свих нас, за снимање филма по тексту врсног драмског писца, Душана Ковачевића "Свети Георгије убива аждаху". По ко зна који пут показало се да оно што је одлично за позориште, где је битно имати добар виц, није и за екранизацију где важи оно Хичкоково схватање да је драма стварни живот из којег су искључени само они досадни елементи.

И какав је епилог? Бомбасто најављиван мега пројекат је видело 120.000 гледалаца, што је донело приход који је далеко од тога да би тиме био покривен новац уложен у реализацију филма, а о заради не вреди ни да се сања. А зашто?

Јасно је да редитељу Срђану Драгојевићу није било лако да при снимању контролише и усмерава екипу од 1.000 чланова, посао већ у самом почетку закомпликован још и сукобом између редитеља и Сергеја Трифуновића, који је требао да тумачи инвалида Гаврила, а затим и тиме што је Кљајевић пред сам крај напустио снимање, али ја и даље неуспех у реализацији пројекта не бих олако приписао наводном  јавашлуку. Нешто ваљда зависи и од погодности текста за реализацију. Јер познато је, у последње време о томе је нешто и писано, да ни свако литерарно ремекдело не мора самим тим бити и довољно "филмично", него напротив, да су и нека литерарно мање вредна књижевна дела као створена за екранизацију.

У сваком случају "Свети Георгије убива аждаху" доказује да у филму обрти за своју логику упориште морају имати у стварности, а не у бујној машти писца сценарија и редитеља.

Марко Смуков         

На многобројна питања пријатеља и читалаца осећам се обавезним да откријем да пишем нови роман "Сахара", а кад ће бити издат - не знам. Знам само да то неће бити ускоро. Јер схватио сам, додуше покасно, да безидејни  медиокритети, који мисле, пишу и изражавају се преспоро, талентовани претежно за мануелни рад, а  од којих, нажалост, не зависи само рођење, крштење, него и одрастање новог дела, не цене, благо речено, новорођенче  ако порођај није уследио бар који месец после очекиваног периода трудноће.

 Е, па зато овог пута, поучен искуством, нећу да журим, да не бих изазивао оне који кукају да је књижевно стваралаштво "тежак, крвав" мал'те не рударски рудокоп (опростите ако је плеоназам). А шта тек да кажу ако уместо дијаманта или злата, којем се надају,  без обзира на "крвав вишегодишњи труд", ископају безвредну каменчину? Их...

 Разумем ја те који су студирали књижевност, па робују наученим, флоскулама и керефекама. Њих просто вређа ако неки Марко Смуков из неке друге професије, коју неоправдано сматрају збирком сувопарних параграфа, "залута" у литературу, да би њима омаловажио вишегодишње вредно студирање. Објашњавати им да научени канони не помажу него можда чак одмажу литерарно стваралаштво, јер спутавају  размах маште и лимитирају креативност, узалудно је.

Зато се њима и не обраћам него вама драги моји читаоци. Због вас и пишем своје романе, држећи се оног императива, који је Борхес покушавао да усади у душу својих студената, говорећи им просту истину да писац мора да пише тако како би обрадовао свога читаоца. Ја сам увек тако писао и тако ћу и да наставим, мислећи искључиво на свог читаоца, како њега да обрадујем, а за остале није ме брига.

Ваш

М.С.

Иако интервенција НАТО-а ради "спасавања цивила" у Либији још није окончана већ сада се могу сагледати, мада не и коначни, реултати тог подухвата, како их презентују новине: 30.000 погинулих и 50.000 рањених људи, дакле тих истих цивила, који су требали бити спасени! Та медијска статистика ништа не каже колико је у позамашној групи рањених оних који су остали без руку, ногу, једног или оба ока и да не набрајам. Укратко - осакаћених и унесрећених за цео живот. Нити колико је тако страдало  деце или младих, који заправо још нису ни закорачили у  живот...

Имајући у виду тако велики број жртава и обзиром на жилав отпор Либијаца верних Гадафију, без обзира колико га сада оркестрирана западњачка пропаганда приказује тиранином, потпуно је јасно да тамошње друштво још није било зрело за промене. Дакле, тобожња тиранија ипак није била тако окрутна и неподношљива како нас уверавају страни медији. Па ко је то био тако нестрпљив, коме се толико журило? Наравно, новопеченом Наполеончићу, јер ближе се председнички избори. Видимо, кад год се приближавају избори у некој од великих, арогантних светски сила, то мора да плати нека од мањих земаља, нарочито ако је још и богата нафтом.

Све ме то некако подсећа на тридесете прошлог века. И тада су као и сада утицајни, непристрасни (ако су такви и могући) светскиу медији  -  ћутали. Знамо како се то завршило. Мењају се само називи, није више Аушвиц, него Абу Граиб, Гвантанамо и тд. Наравоученије за оне земље богате нафтом и гасом: спремите се. А оваквима сиромашнима као што је Србија отфикариће део територије да би се увукли Саудијцима, Пакистанцима и инима. Шта учинити? Ништа баш ништа. Можда тек оно "J' apelle un shat un chat" дакле преостала могућност да ствари назовемо правим именом.

  М.С.