Увек ме је забављало да у библиотеци прелистам неку своју књигу и да тако видим шта је неки анонимни читалац запазио, издвојио и подвукао у тексту који сам ја осмислио.
Рецимо у роману "Свингери": "Соко може и да хода, а лав никад неће полетети иако га сматрају царем свих животиња" или "...скенирањем мозга утврђује се да можемо бити заљубљени у једну особу, желети да водимо љубав са неком другом, а живети са трећом".
Затим у роману "Табу" који представља причу о необично страсној љубавној вези између три напуштена и занемарена копилета, па о њиховом неукротивом пркосу и одрицању од наследства:"Он ће мени да оставља наследство! Па и да не успем, да останем бедан и гладан до краја живота, не бих се покајао. Живео бих од среће што сам смогао снаге да одбијем закаснелу великодушност једног надуваног никоговића. Пошто једино добро, које је тај шкарт мајке природе, могао да учини за мене јесте ово што ми је пружио могућност да га одбијем. И потпуно ми је свеједно што он више није међу живима и што то неће знати. Знаћу ја и то је најважније..."
У роману "Старац и сунце": "Физичко присуство жене која је већ негде другде, постало је неподношљиво увредљиво и понижавајуће до бола. То је требало прекратити." И при крају:"Захвалан сам, ако ћете ми веровати, и мојем ривалу Стефану, што видим да моја вољена Снежана неће остати сама. Да је нећу оставити напуштену, без мушке пажње и заштите кад се моја животна прича заврши."
Роман "Лоз" треће издање: ..."једино вредно у животу је нада. Све што нам преостаје - нада у нешто лепо што очекујемо да да нам се деси, тако да човек без наде не припада више будућности. А нада је лепа. Усрећује онога који може да се нада, чак кад се на крају и не оствари."
"На раскрсници без путоказа": "Потпуно скрхана од бола Бојана дрхтавим гласом процеди - Зашто морате да ме стављате на такве муке? Ако то већ морам да будем ја лично, да би на тако драстичан начин проверили моју оданост партији и покрету отпора, зар је неопходно да то баш морам да обавим клањем да бих и дословно окрвавила своје руке крвљу онога кога волим? Крвљу свога спасиоца? Молим вас дозволите ми барем толико да то обавим пушчаним метком."
Похвале због ових али и бројних других фрагмената садржаних у мојим делима, изрекли су ми и непосредно бројни читаоци али и неки од оних у јавности експонираних, књижевних арбитара. На питање зашто тако тихо, стидљиво, скоро шапатом, само би загонетно слегли раменима. Није да баш не знам зашто али бих волео да то од Вас чујем. Знате ли зашто су само похвале увек тихо шапнуте?
М.С.
