Привид као природни феномен узрок је неспоразума, па и тешких, некад трагичних, последица међу људима, чак и између нација. Следствено томе излази да су сви невини, а евидентне су жртве, некад и оне најдрастичније.При томе, не може да служи као утеха то што нико није поштеђен.Не вреди ни кајање, накнадна памет о томе шта је могло бити учињено да се избегне најгоре, а није. Излази да је привид као болест - боље је спречити него лечити.
Марина је чиста и невина као јутарња роса, самим својим рођењем предодређена да, баш као и роса, кратко траје. То боли. Стицај околности је такав да је тешко, можда и немогуће, наћи излаз из лавиринта који јој је наметнут. Њен момак, Небојша, иако неколико година старији такође није дорастао ситуацији у којој се нашао. Судбина га је казнила, можда још драстичније него његову девојку. И драстичније него што је евентуално заслужио. Михаило, задојен одређеним идејама још у раној младости, није умео да се снађе у новим друштвеним колностима, па је дискутабилно да ли је оно што га је снашло права мера заслужених последица, а његова супруга Теодора је само желела оно што је налазила као пут до своје али и његове среће. Неки читаоци кажу да је могла затруднети и путем вештачке оплодње, а не тако што ће се препустити шесторици непознатих мушкараца, али она је само желела да на наизглед кваран начин усрећи свога мужа, да сачува његов понос, па макар га ставила и у заблуду, наивно рачунајући да се и тако може градити срећа:
"Био си у праву, мили мој. Они лекари који су утврдили да ниси способан за зачеће заиста су се показали као пуке незналице. Ево ти несумњивог доказа за то," пруживши му победоносно лекарску потврду да је гравидна.
Ко је крив? Ја не знам, нисам судија. Ја сам само аутор, хроничар, писац такозване документарне прозе, а читаоци су порота чије закључке сам спреман да уважим.
М.С.
