Признајем да сам својем роману «Свингери» смишљено дао такав наслов, да бих развејао маглу стереотипа која гуши. Да покрене из мртвила, па и да иритира оне који дремају и поводе се само за сопственим предрасудама, ушушкани у своја предубеђења о више вредном и мање вредном, о читати или не читати... И заиста био сам веома обрадован кад су неки који су ме раније само хвалили (искрено, да ли?) кад је тај роман изашао из штампе почели да га жестоко нападају али истовремено и мене као аутора («Смуков – смучио си ми се!»), при чему им је, видим, адекватно послужило моје презиме, такво какво је.
Потпуно их разумем: посматрајући своју сопствену или друге жене из својег, свакодневног окружења, неки мужеви једноставно не могу да замисле могућност постојања и тако импресивне особе као што је Викторија, за којом је лудо занета нека друга типа Данијеле. Затим још и лезбијски однос, па садо-мазо сцене! Дакле, то је тај прст у око који за њих представља овај мој роман, мада је у питању само сегмент, тек њих неколико од укупно 182 странице књиге, коју издавач, напоменом на корицама, ваљда са разлогом, препоручује као "HIT" књигу.
Добро, ваљда је јасно да данас није могуће наћи читаоца који није упућен у значење израза свингери. Да то значи међусобну размену љубавних и брачних парова или једноставно речено, мноштво сексуалних односа у групи, како то написа успешни писац рецензије. Затим, дао сам и прилично јасан увод, практично упозорење уз ту књигу на самом почетку штива. Према томе, није јасно зашто су неки читаоци на улазу у свет који не подносе, вукли ка себи врата на којима је стојао натпис - гурај? Јер нико нема право да се згражава над оним што види ако баш није принуђен да гледа.
Толико о том аспекту, а сада реч две о доминантној теми овог романа, о призорима из прошлости, који нас, као наша сенка прате било куд да кренемо и било шта да предузимамо... За Викторију, као главну јунакињу приче, то је она сцена хируршке интервенције када јој је одстрањен репић, као реликт прапрошлости људског битисања на планети, при чему је она у локалној анестезији била у могућности да чује разговор између хирурга:
- Добро, ово што је тако видљиво и чак упадљиво, ми можемо да одстранимо, али шта са оним, такође атавистичким у области психе, што није могуће скалпелом уклонити? Дај боже да се природа није поиграла и са тим важним, а невидљивим делом људске јединке, па да се њена нарав притаји и испољи ко зна кад, у неким непредвидивим приликама, и ко зна у каквом, можда и у неком зверском облику...
То што је тада као десетогодишња девојчица доживела, чула и запамтила изгледа да је обележило читав Викторијин живот. Она наставља да психоанализира свој карактер и своје поступке, да себе посматра у релацији нормално – ненормално, па уочавајући што шта дивљачко у сопственим жељама и тежњама, да крене у проучавање развоја људског рода, почев од тренутка кад се човек пре седам милиона година одвојио од шипанзе и кренуо другим смером сопственог преображаја. Тако долази до чињенице да човек, за разлику од других врста сисара, нема ниједног сродника, јер будући крајње нетолерантан створ, потаманио је све двадесет две врсте људских предака да би, напокон, остао сам на врху пирамиде сопствене породице Хоминида из које потиче. На тај начин је умирила своју савест пошто је утврдила да се и према налазима учењака Америчког природњачког музеја у Њујорку, Естебана Самиента и других, у сваком од нас могу наћи трагови неандерталца. Јер по истраживањима тих научника, човек је увек био нетолерантан створ, а оне око себе уважавао је или толерисао само када је и док је на то био принуђен. Будући интелигентна и радознала, дошла је, наравно и на идеју да проучава Дарвина, посебно одушевљена његовом књигом «Пут природњака око света» као резултат његовог петогодишњег искуства, учесника експедиције «Бигл», засновано на променљивости врста. Тиме долази, до за њу, утешног закључка, да су борбе за опстанак нешто природно и чак корисно за општи развој, па и ако су те борбе између људи крваве и сурове. Побеђивали су и опстајали они најснажнији да би затим те гене снаге и издржљивости преносили на своје потомке, како би, путем природне и сврсисходне селекције, опстајао и развијао се људски род. Дакле, само напред, нисам ненормална, све је, обзиром на призоре из прошлости, дозвољено и нормално.
Да ли је заиста људска доброта мисаона категорија, а оно што се као такво представља више ствар принуде државног апарата, религије доминантне на одређеном простору или страха од осуде друштва у којем јединка обитава? Страх од казне, у крајњој линији пакла у смислу правила: ако ниси добар добићеш батине, завршићеш у затвору, а на крају те чека и пакао у којем има да гориш и никад не изгориш... Дакле, нисам гора ако нисам баш и боља од других, такозваних нормалних, па шта онда има да се оптерећујем глупим размишљањима и обзирима, закључује Викторија и у светлости таквог њеног резоновања и исповедања вреди посматрати све њене поступке, који следе.
Због овог лика и њене сенке Данијеле, а затим њиховог антипода дублерке Нађенке, вреди овај роман прочитати без предрасуда о томе шта се све ту може наћи. Под условом, наравно, да га не читамо површно и да се не плашимо питања која нам ово штиво поставља и евентуалне немогућности да нађемо адекватне одговоре. Имајући при томе у виду да већ стечене предрасуде представљају, пре свега, проблем за оне који их имају и не могу да се тих, својих штетних предубеђења, која их онемогућавају да слободно уживају живот, ослободе.
Према томе, иако ми то није била намера, наслов романа «Свингери» појављује се као замка, тест за оне површне читаоце који читају на прескоке, «с’ брда с’ дола» заборављајући да тако нигде не могу стићи, пошто се уживање догађа само као резултат појачаног улагања пажње. Па изволите, уживајте, јер само од вас и ваше пажње, драги читаоци, зависи да ли ћете уживати или не.
Марко Смуков
