УВОД
Сваког дана негде нека Лана има мајку које нема. Сваког часа неко хоће неку Лану која њега неће. Сваког дана неко неће неку Лану која би га хтела. Сваког дана нека Лана постаје сламчица у олуји. Сваког дана нека Лана од свега што јој нуде бира једно велико ништа. Сваког дана неки отац тражи ћерку тамо где је нема. Сваког дана нека Лана из окрутне стварности бежи у чаробно несећање...
Знао сам једну такву Лану лепих усана скројених за негације уместо за пољупце, руку за одбрану уместо за загрљаје, ногу за бежање уместо за плесање... Кад су очекивали њено да, добијали су њено не. Да ли је то зато што је Лана таква или што смо ми овакви?
Ово је необичан роман дијалога, јер се писац негде изгубио као и његова јунакиња, Лана. Њу неки неће, а неки је траже, док мене не тражи нико. Значи можете без мене? Па добро. Нећу да вам се намећем. Неће бити описа ситуација ни личности, нема коментара ни мудровања аутора, нема филозофирања. Учешће писца ни под микроскопом нећете моћи да нађете. Ова књига је авион без авијатичара, са укљученим аутоматским пилотом. Где ће вас одвести, кроз какве олујне вртлоге ћете пролетети, где ћете да атерирате, то не зависи ни од кога до од самог читаоца. Он мора да се суочи са сопственом имагинацијом, резултатом бујности своје маште. При томе, читаоцу неће ни бити потребан висок ниво концентрације духа. Довољан је и најнижи степен пажње.
Јер оно што ликови романа казују један другом довољно је да сваки добронамеран читалац, без предрасуда, сасвим јасно сагледа све што је битно, да разуме о чему се ради. Да проживи све оне драме које проживљавају јунаци ове приче. Према томе, ово је роман сталне акције, без предаха. Замислио сам га као филм на компјутерском монитору, а затим и на хартији. Ако није нескромно рекао бих да сам чак превазишао покретне слике филма. Јер док снимак приче лимитира доживљај и спутава фантазију, овај текст таква ограничења не намеће.
Да, да, ово је прича без икаквих ограничења. Ограничена је само границама интелекта и имагинације читаоца. Па, ево вам прилике. Искористите је. Потресајте се, нервирајте се и уживајте. Тражили сте, читајте.
А то, што нисам потражио неког да напише предговор, неко славно име литературе, мислите? Па знате шта: одувек сам се држао девизе – никад не тражи помоћ. Са тим начелом сам се пробијао кроз живот. Могао сам. И добро сам пролазио и прошао. Уосталом, уметничком делу није ни потребан адвокат, да га брани. Ако вреди, живеће.
Аутор
