Марко Смуков

Кад сам завршио прву верзију романа "Табу" под тадашњим, радним насловом "Еросова неукротива копилад" и рукопис дао веома познатом песнику, писцу, критичару и уреднику одговорио је да он тај роман "на ивици порнографије", без неких мањих корекција, не би могао потписати ни као аутор ни као уредник издања. Схватио сам. Као што се може радити, а не урадити, да се исто тако може читати, а не прочитати, мислити, а не промислити, осећати, а не осетити, гледати, а не видети, па сам следствено томе променио само назив дела. Да не бих привлачио ону врсту читалаца који очекују нешто друго, различито од онога суштинског, што овај роман може да им пружи. Нисам погрешио. Према подацима са Интернета роман "Табу" је, и у одсуству адекватне промоције, у књижари "Филолог" био једна од десет најпродаванијих књига октобра месеца 2004. године кад је изашао из штампе.

Уследили су критички написи у штампи, интервју са аутором је емитовала и ТВ "Арт", било је различитих мишљења али ни једна замерка, па се може рећи да је роман "Табу" добро прихваћен и од читалачке публике и од критике. Није се са својим примедбама о делу на "ивици порнографије" огласио ни критичар са почетка овог чланка. Ништа необично. Да би за своје примедбе дао неко, иоле прихватљиво, образложење морао би да се потруди да дело пажљиво прочита, а то је већ напор који избегавају књижевни критичари, барем неки од њих. Нажалост, изгледа да су у већини. Јер лакше је зихерашки писати само о онима о којима је већ писано. А појаву успешног писца, који долази из неке друге професије, они који су студирали књижевност доживљавају као неку врсту личне увреде, у смислу: зашто сам ја онда годинама студирао књижевност, прошао кроз сито магистарских и докторских студија, ако се тако добро књижевношћу може бавити и неко ко је стасавао, рецимо као лекар, психотерапеут, правник...При чему се заборавља да је искуство из свакодневног рада са људима и суочавање са њиховим личним драмама, универзитет над универзитетима. Јер како оно рече славни, филмски режисер Алфред Хичкок "Драма је стварни живот из којега су искључени само, они, досадни елементи..."

Мој роман "Табу" заиста представља реални живот из којега су искључени само досадни елементи. И то је књига исповести коју исповедају три главне личности романа, троје младих људи који су управо завршили своје студије филмске режије, монтаже и глуме, Стефан, Снежана и Стела. Суочени са својом судбином, која их ни до тада није мазила, пред њих се поставља дилема: шта даље? Друштвене околности, лимити стереотипа од хипокризије до најгрубље лажи, су такве да им већ у старту онемогућавају сваки сврсисходни покушај и напор. Они зато прибежиште налазе у инату, покушавајући да загосподаре сопственим животом, на сопствени начин и у складу са својим принципима (Ми волимо кога хоћемо, не мрзимо никога, Ми радимо оно што желимо, не гледамо шта раде други, Ми можемо све, не морамо ништа, Ми обуздавамо жеље, па немамо проблеме, Ми живимо своје животе, не мешамо се у туђе...)