Марко Смуков

Роман под називом "Свингери" узбудио је духове, неке баш дословно наљутио. Једна моја сарадница је престала да долази, зато што сам објавио роман под тим именом, а да саму књигу није ни отворила. Да и не зна о чему се ради. Неки редован читалац свих мојих књига прво није хтео да чита, говорећи да га не интересују књиге у којима се говори о плесу. Јер за њега свингери су нека врста плесача. Кад сам му рекао о чему је реч, прочитао је књигу до половине, па нашао за потребно да ми телефонира, да би се окомио на тај роман као на нешто "одвратно", али пошто сам му препоручио да га прочита до краја и да ми се тек затим јави, извињавао ми се. Није наводно очекивао тако добар завршетак.

Да ли сам изненађен? Не, ни најмање. Такву реакцију сам и очекивао и намерно сам се трудио да је изазовем. Да мало раздрмам овај низ стереотипа, који ме дави и притиска било куд да кренем. Било које новине да отворим срећем стално једна те иста имена, једна те иста прежвакавања бајатих тема, са једним те истим схватањима. И то данас у демократији! Чак неке ствари то из области културе  листови преписују једни од других. Са незнатно измењеним појединостима али кога то може да завара. Досадно, досадно, досадно...

А сећам се да су некад у режиму једнопартијског једноумља, од којега се данас тако енергично ограђујемо, нека гласила, нарочито "Књижевне новине", "Свет" и многи други листови врвели од оригиналних идеја! На удару су били нарочито награђени романи. Например, кад је НИН-ову награду добио роман Миодрага Булатовића "Људи са четири прста" један посленик писане речи је отишао тако далеко у оспоравању уметничког домета тога дела да је написао: "Булатовићев роман 'Људи са четири прста' можете читати само ако вам је једна рука слободна да би њоме себи запушили нос док то читате...'" Данас ако је неко дело награђено можете само да му се дивите. Замерке ма колико евентуално биле оправдане и аргументоване нико неће објавити. Нема више оног дечака из бајке "Царево ново одело" да узвикне "Цар је го!" па да сви прогледају.

"Књижевне новине" тада су имале тираж већи него неке дневне. А где су сада?

Дакле, свестан сам окружења и тренутка кад сам се одлучио да напишем и издам роман "Свингери". Изволите, само га оспоравајте. Ваше евентуално оспоравање тога дела, ма како га пажљиво састављали више ће рећи о вама него о том роману. Изазивам вас да га у неку од ваших клишетираних фасцики сврстате -неће моћи.  Има у њему и једна песма и две приче, а ту је реч и о  учењацима Америчкогг природњачког музеја у Њујорку, Естебану Самиенту и другим, те о њиховим налазима да се у сваком од нас могу наћи трагови неандерталаца. Имају ли ти научни закључци учењака неког литерарног значаја да би се нашли у једном оваквом роману? Показаће се да имају, и те како. Према њиховим истраживањима човек је увек био нетолерантан створ, који је оне око себе уважавао или толерисао само ако је и док је на то био принуђен, па ништа од онога што нас окружује односно што нам се догађа не би требало да нас изненађује.

 Сад што се тиче оног десетог дела фабуле који опсесивно преокупира сву или највећи део пажње неких читалаца, треба рећи да то, као и много тога другог у животу,  потиче од једног вица који је муж чуо у својем мушком друштву, па док је са својом женом рутински обављао своју брачну дужност, а она то само невољно подносила, он се одважи па рече: "Знаш шта мила, припремио сам за твој блиски рођендан као поклон једно изненађење, једну нову секси позу." "Каква нова секси поза, шта причаш, кад смо их већ све испробали"-чуди се жена. "Е па ову још нисмо. То је поза леђа уз леђа..." "Их, и то ми је па нека нова поза" - подсмехну се жена."Да али нисам ти рекао да сам позвао један симпатичан, млад пар, да нам се придружи" додаде муж. Жена је тог тренутка подивљала. Изгарала је у пламену страсти која ју је на мах обузела. Оргазми су се низали један за другим. Човек је тако открио о чему његова вољена у потаји машта. И тако је све почело. Нашао се излаз за превазилажење брачне монотоније, јер како рекоше Енглези "Boredom is not the key to fidelity".