Знам, од писца се очекује да буде скроман, иако Гете рече да је скромност врлина кад нема других. А мој најновији роман "Старац и сунце" управо врви врлинама, због чега би била неопростива неправда и то не само према себи и том ремек делу, него, пре свега, према мојим верним читаоцима ако бих био скроман. Јер читам и дела других писаца, нарочито савременика, па пошто нисам наиван одлично знам где то моје дело спада. У сам врх, наравно. Један од оних који ту књигу у јавности игноришу, признаде ми, али у четири ока, полушапатом, да му тешко пада што њему самом није пало на ум да напише нешто слично. Тако је то. Сви изгледа имамо своје тренутке зависти али и искрености и поштења.
Али, да, да, најлакше је игнорисати. Завист и умишљено самовеличање некима не дозвољава да о роману "Старац и сунце" пишу онако како заслужује, дакле похвално, а за аргументоване замерке потребан је напор. Где их пронаћи? Лакше је игнорисати га или лењо корачати утабаним стазама, па писати о онима о којима је већ писано. Значи зихерашки. А ја да сам критичан или самокритичан, написао бих да је недостатак романа "Старац и сунце" јасноћа и читкост текста. То би разумели, па и прихватили као ману књиге, они који мазохистички очекују да их писац вуче за нос кроз вештачки исконтруисане заврзламе и керефеке, да би могли да му се диве:"Како је паметан, ништа га нисам разумео!" А човек једноставно пати од недостатка идеја, па то крије у магли, коју вештачки око свога дела ствара.
Други "недостатак" могла би да буде занимљива фабула, која плени пажњу читаоца, што је неопростива мана за оне који робују флоскули да књижевно дело може бити бестселер или уметност, али да те две одлике заједно, не могу! Наравно, писац пред којим зјапи празнина духа, који не зна шта би он сам могао да напише, прибегава загонеткама, а то је по некима врхунска уметност.
Трећи недостатак могла би да буде ненаметљива ода хуманости која прожима овај роман од почетка до краја. Хуманост у нехуманом окружењу, још приказана тако истинито и уверљиво, за рођене скептике једноставно неприхватљива је.
Поруку овог романа о истинској али несебичној љубави неће моћи да схвате, па ни да прихвате они посесивни, кoји ухвате несрећну птицу, па је држе доживотно затворену у својем кавезу - из љубави! Они који не схватају да су све несреће овог света, па и оне које носимо у себи, настале због недостатка љубави. "То је једина права доктрина. Тако је говорио Христ, тако је говорио Буда, тако је размишљао Хегел., сваки у својој теологији" (нобеловац Херман Хесе). Додао бих: Хегел са својим следбеницима браћом Бауер, А. Руге, Максом Штирнер, Д. Штраусом и другим.
Према томе, читајте роман "Старац и сунце", јер по њему ће се, веровали данас или не, памтити 2008.година, па ће те бити богатији за једно интелектуално искуство, Гарантујем.
Ово сам написао због својих четворо унучића, које бојим се, на путу кроз живот, чека каљуга отуђености, скептицизма, човекомржње, и осионог, посесивно примитивног потирања људскости. Чиним шта могу.
