Марко Смуков

Старац, осамдесетогодишњак, у отрцаном оделу и са, као са неког буњишта покупљеном, пртеном торбом преко рамена, враћа се да умре у родном Београду, да би био сахрањен на "родној груди", поред своје покојне ("бог да јој душу прости") Бисеније.

У питању је Лазар Стојановић, бивши четник који је 1945. избегао стрељање тако што је испред партизанског стрељачког строја, "пацовским каналима" доспео најпре у Јужну Америку, а затим у Јужноафричку Унију да би се напокон скрасио у Аустралији.

Пошто су сада друга времена, одлучује да се врати у домовину. Прво одлази у родну кућу у којој је одрастао, где затиче млађег сина Миливоја и његову жену Велинку, али ови одбијају да га приме на становање, јер обзиром на његов изглед, претпостављају да је без пребијене паре и било каквих средстава за живот. Старац затим одлази код старијег пребогатог сина Стевана, али га и овај прилично грубо одбија.

Лазар се напокон обраћа ћерки Радмили, најмлађој од његове троје деце али и најсиромашнијој. Радмила и њен муж инвалид рада, Михаило радосно га дочекују и прихватају иако на периферији Земуна заједно са своја два сина студента користе стамбени смештај од свега два одељења приземне куће, са пољским нужницима у дну дворишта.

"Добро ти нама дошао, тасте" гуди зет. "Делићемо све што имамо..."

"Делићемо, и те како ћемо делити, него шта" одговара Лазар озареног лица не наговештавајући на шта мисли.

Углавном, Лазар је из Аустралије дозначио неки, како се изразио, "милиончић" долара, зету и ћерки купује прворазредни и најбољи стан који се нашао у продаји, па и за самог себе на Дорћолу купује нов, трособан стан, да има своју слободу.

Старца на Калемегдану убија разбојник, из старчевог џепа вади новчаник и узима 3.600 марака, па тај новчаник баца.

Новчаник касније налази правник Милош Сивчев и кад се уверио да је празан замахне да га и он баци, а онда открије да у прегради има неки папирић. Испоставило се да је то лоз Државне лутрије. Комедијант случај је удесио да тај лоз извуче премију од 2,500.000 динара што по тадашњем курсу представља суму од 200.000 долара. Милошева девојка Светлана тек што му је саопштила да га напушта и да се удаје за дебелог и неугледног Бориса, сина Југословенског амбасадора у Латинској Америци, чувши за премију коју је извукао Милошев лоз, раскида веридбу са Борисом, јер је закључила да се напрасно поново заљубила у Милоша.

Иако лутријски лоз гласи на доносиоца, то је нађена ствар и по закону припада стварном власнику ако је познат, иначе иде држави. Налазач такве ствари не постаје и њен власник. Напротив, ако би је задржао за себе чини кривично дело утаје. У овом случају број лоза имала је записан покојникова бединерка, иначе студенткиња медицине Ана, па је тако одложена исплата премије Милошу док се власништво лоза не разјасни.