Марко Смуков

-  Прочитала сам Ваш роман, ЛОЗ, треће издање, мени је, дакле, јасно шта је то што ту књигу издваја из мноштва других, али било би лепо ако би Ви, као аутор, за наше слушаоце могли рећи зашто вреди купити баш ту књигу?

-  Мислим да се стичу сви разлози који једну њигу могу препоручити читалачкој публици. Пре свега, слика на корицама је таква да књига може послужити и као украс на некој полици. Та слика,  сва у покрету, делује не само импресивно него и инспиративно, а верно, јер сугерише садржај. Затим наслов ЛОЗ је не само адекватан фабули, него је и метафора варљиве, животне лутрије која прати судбине главних ликова романа, где добитак премије  можда представља злу коб за добитника, што треба да делује отрежњујуће на све нас који очекујемо да нас иза линије хоризонта чека врло привлачан свет нама намењен. Јер наши проблеми и настају тако што себе хипнотишемо нетачним уверењима, не водећи рачуна о аксиому да постоји само један свет, али је много начина на који можемо да га гледамо и доживимо. Дакле, препоручљиво је да се позабавимо тим начинима. Иначе, изгубићемо више него што смо се надали да ћемо наћи у граду где су сва врата од злата, а сијалице од дијаманата. Јер то богатство  није намењено нама. Ми ћемо и даље остати гладни. Уосталом, роман се заснива на занимљивој, ретко интересантној фабули, а то је оно што препоручује сваку добру књигу. Ако погледамо ремек дела других, славних писаца, видећемо да су широм света најпопуларнија она књижевна дела која се заснивају на доброј причи, а испричаној лепим, читким стилом, без сувишних керефека и вештачки, намерно постављених енигми, које су саме себи сврха, па не могу бити замена за добру причу. Дилему читати или не читати можда решава чињеница да су откупљена права за снимање ТВ серије по мотивима романа ЛОЗ, да је прво и друго издање распродато, те да се зато појављује ово треће, као и да је угледан њујоршки издавач већ привео крају превод књиге на енглески, за пласирање широм планете на сва енглеска, говорна подручја. Напокон, моју књигу ЛОЗ чини импресивних четирсто тринаест страница, па као поклон не делује јефтино, што би био случај са публикацијом малог броја листова, изгледа неке брошурице. А да ли је могуће замислити лепши поклон драгој особи него што је овако добра и лепа књига, лепа као и букета ружа, која такође "лепо мирише", а не вене?

Ако Вам се чини да сам се превише распричао примите то као комплимент Вашем инитригантном питању, које представља пун погодак у средиште мете.

-  Хвала. Очекујем да овај разговор наставимо кад се ови планови о којима сте говорили, а који су у току, реализују.

-  Обећавам.

Привид као природни феномен узрок је неспоразума, па и тешких, некад трагичних, последица међу људима, чак и између нација. Следствено томе излази да су сви невини, а евидентне су жртве, некад и оне најдрастичније.При томе, не може да служи као утеха то што нико није поштеђен.Не вреди ни кајање, накнадна памет о томе шта је могло бити учињено да се избегне најгоре, а није. Излази да је привид као болест - боље је спречити него лечити.

Марина је чиста и невина као јутарња роса, самим својим рођењем предодређена да, баш као и роса, кратко траје. То боли. Стицај околности је такав да је тешко, можда и немогуће, наћи излаз из лавиринта који јој је наметнут. Њен момак, Небојша, иако неколико година старији такође није дорастао ситуацији у којој се нашао. Судбина га је казнила, можда још драстичније него његову девојку. И драстичније него што је евентуално заслужио. Михаило, задојен одређеним идејама још у раној младости, није умео да се снађе у новим друштвеним колностима, па је дискутабилно да ли је оно што га је снашло права мера заслужених последица, а његова супруга Теодора је само желела оно што је налазила као пут до своје али и његове среће. Неки читаоци кажу да је могла затруднети и путем  вештачке оплодње, а не тако што ће се препустити шесторици непознатих мушкараца, али она је само желела да на наизглед кваран начин усрећи свога мужа, да сачува његов понос, па макар га ставила и у заблуду, наивно рачунајући да се и тако може градити срећа:

"Био си у праву, мили мој. Они лекари који су утврдили да ниси способан за зачеће заиста су се показали као пуке незналице. Ево ти несумњивог доказа за то," пруживши му победоносно лекарску потврду да је гравидна. 

Ко је крив? Ја не знам, нисам судија. Ја сам само аутор, хроничар, писац такозване документарне прозе, а читаоци су порота чије закључке сам спреман да уважим.

М.С. 

О чему се ради у том твојем роману "Лоз", кад је толико тражен код читалаца? Да ли се то о чему пишеш стварно догодило? Која је основна идеја тога дела? Та и слична питања су она са којима се свакодневно суочавам при сусрету и комуникацији са читаоцима. 

Морам признати да нисам у трену успевао да нађем адекватан одговор, па одлучим да се у том смислу потрудим овако, писменим путем.

 Да прво покушам са одговором на последње питање - која је основна идеја тога дела? Скоро сам читао да неки умови и данас, после толиког протека времена, поставаљају питање: шта је то Кафка хтео да нам каже својим романом "Процес"? Која је основна идеја тога дела? Прагматичаре, људе стварносно програмиране не задовољавају толико бројни прикази те књиге. Они очекују јасне, логичке закључке, исказане читким, свакодневним језиком. Дакле, траже немогуће од текста који се обраћа субјективним осећањима имашти читаоца више него његовом интелекту.

Да ли се то о чему пише "Лоз" стварно догодило? Да, заиста се догодило, самим тим што је написано и објављено, а уз то су ранија два издања распродата. Зар то није догађај? Дакле, да се није догодило не би било ни написано, па ни читано. Него, да се не заваравамо, они који постављају то питање желе уствари знати да ли сам фабулу измислио или само хроничарски представио догађаје. Али зашто бих измишљао кад је стварни живот инвентивнији и од најбујније маште? Дакле, сам живот је драма, па је довољно изоставити само оне досадне елементе и ево га дело занимљиво за читаоце. Према томе, заслуга аутора је само да из мноштва догађаја који нас окружују изабере и укаже на оне који су занимљиви и имају одређени смисао. Да наведу читаоца да се одлучи где ће да смести своју личност, којег јунака ће да воли или мрзи, да одлучи како би се сам поставио у описаној ситуацији.

Тако долазимо до првог, најтежег питања на које треба одговорити. О чему се у роману ради? Е, на то питање одговорити у неколико речи не само што није лако, него је можда чак и немогуће. Јер ради се о истини да живот убија. Сам себе. Ништа није потребно, па ни могуће предузети да би тај кобни исход био избегнут. Пре или каснсије живот ће убити самог себе, а лудост је покушавати то да се промени. Уместо тих сизифовских напора, упутније је само наћи своје зрнце среће у хаосу који нас окружује. А постати или остати срећан могуће је тек ако се избегне несрећа, до које долази кад наступи пораз као последица наших упорних, а узалудних покушаја да досегнемо немогуће.

Преостаје нам само да се угледамо на децу, њихова раздрагана, насмејана лица. Како су ти мали људи срећни, неоптерећени прошлошћу. Не знају ни ко су ни шта су. Не пада им на памет да постављају панична питгања: куда плови брод у који смо сви укрцани? Бити дете без обзира на животно доба - ето решења. И ослободити се илузија да иза овог хоризонта постоји неки други, бољи и лепши.Јер, "...ако негде и постоји град са улицама поплочаним златом, то злато није намењено теби. Ти ћеш и поред тога остати гладан..."    

Признајем да сам својем роману «Свингери» смишљено дао такав наслов, да бих развејао маглу стереотипа која гуши. Да покрене из мртвила, па и да иритира оне који дремају и поводе се само за сопственим предрасудама, ушушкани у своја предубеђења о више вредном и мање вредном, о читати или не читати... И заиста био сам веома обрадован кад су неки који су ме раније само хвалили (искрено, да ли?) кад је тај роман изашао из штампе почели да га жестоко нападају али истовремено и мене као аутора («Смуков – смучио си ми се!»), при чему им је, видим, адекватно послужило моје презиме, такво какво је.

Потпуно их разумем: посматрајући своју сопствену или друге жене из својег, свакодневног окружења, неки мужеви једноставно не могу да замисле могућност постојања и тако импресивне особе као што је Викторија, за којом је лудо занета нека друга типа Данијеле. Затим још и лезбијски однос, па садо-мазо сцене! Дакле, то је тај прст у око који за њих представља овај мој роман, мада је у питању само сегмент, тек њих неколико од укупно 182 странице књиге, коју издавач, напоменом на корицама, ваљда са разлогом, препоручује као "HIT" књигу.  

Једна читатељка, одушевљена романом "Где је Лана", који рече да је са уживањем прочитала у једном даху, зажелела је да о томе нешто и напише, па је своју рецензију послала уреднику једног књижевног гласника, који јој је одоговорио питањем: Зашто мислите да би то вредело објавити? Рече да му није ништа одговорила. Јер и за што би? Ако он сам није нашао одговор, а каже да је књигу прочитао до краја (подвиг, а није сам нашао одговор на своје питање!), па онда чему даљи разговор или преписка.

Поенту те причице сам доживео као позитивну и негативну критику, истовремено. У свега неколико речи. Тако сам се присетио кратко али ефектно срочене књиге Џона Фухрмана "ОДБИЈТЕ МЕ - ТО ВОЛИМ". Нарочито реченице:"Никакво одбијање ме не сме зауставити".И даље:"Ако бежите од одбијања скрећете са свог одабраног пута; ваш пут наиме обухвата и одбијања. Код избегавања одбијања најсмешније је то, да вас таква странпутица неће само одвести са вашег пута него ћете на њој вероватно доживети и одбијања..."