Марко Смуков

Научно је утврђено да је лењост урођена особина човека. Склоност опуштеном, клишетираном понашању, нарочито у недостатку неке јаче мотивације, није никакав изузетак. Кад је у питању поверење налазимо се у дилеми указати га познатом или непознатгом. Лошије пролазе углавном непознати. По неком увреженом конформистичком схватању, навици, само нам непознати уливају неки ирационални страх, због којег осећамо неку чудну, често необјашњиву, нелагодност, макар стидљивост...

 Познато је да адвокати морају да чувају као професионалну тајну оно што им њихов клијент повери,  јер између брањеника и његовог браниоца, да би одбрана успела, мора постојати безрезрвно поерење. Сећам се да је мене, као свог адвокатског приправника, мој принципал, београдски адвокат Иван Тешић често упозоравао да оно што у његовој канцеларији чујем или сазнам не смем  ником да откријем. Чак ни својој девојци, нарочито њој - не! Није он њу никад ни видео, а камоли упознао, али стари правосудни вук је добро знао како су емоције несигурне и непостојане, да су љубав и мржња само две стране једне исте медаље, и да раскид везе често прати осветољубивост.

Својим кратким романом дијалога "Где је Лана" желео сам, између осталог, да својој верној читалачкој публицки пошаљем и ту пооруку... that the devil would not be the devil if he would not look like an angel, што ће рећи да ђаво не би био ђаво ако не би изгледао као анђео. Да је то имала на уму малолетница Софија, да није тако била заслепљена увреженом флоскулом о опасности која нам долази само од непознатих, да је мање веровала свом  дечку, вршњаку Глиши, не би јој се десило то што је снашло, а затим се показало да понекад чак и понека мајка није безопасна, јер бар се за  Ланину мајку не може рећи да за своју ћерку спада у категорију непознатих.

 Напротив, девојчици су неопходну помоћ пружили и спасли је потпуно непознати, хумани људи.

Ето то сам хтео да кажем, да непознати нису ништа гори ни бољи од оних које познајемо, јер и међу једнима и другима има и добрих и лоших у подједнакој мери и треба само отворити како се то каже - четворе очи!

М.С.

Због раширеног схватања да моју литературу карактерише динамичност радње нисам претерано изненађен што су неки синеасти изразили жељу да сниме филм по најновијем роману "На раскрсници без путоказа". Али као по договору сви моле да им презентујем синопсис како не би морали да читају целу књигу од корица до корица.

 Почетак је трактат о корисности али и опасности ватре. Време радње лето четрдесете године прошлог века. Вршај обавља вршалица покретана огњем храњеним сламом. Из њеног димњака излеће грумен жара, који пада на камару коју чини снопље још неовршене пшенице. Тако изгоре до темеља сва годишња летина породице Јохана Грубера, јединог Немца у великом српском селу међу Србима.

Груберу никад није било лоше међу Србима, који му у оваквој несрећи притичу у  помоћ и међусобно сакупљају пшенице  тако да је био обрскрбљен чак и више него што би имао да му приход није изгорео. Али онда следећег пролећа долазе његови сунанродници са севера Европе и уместо "слободе" доносе му прогонство, јер га присиљавају да на улични забат своје куће окачи нацистичку црвену заставу са кукастим крстом у средини. Та застава је заноћила али је осванула у блату шора, тако да преко ње гази стока гоњена на испашу. Грубер схвата поруку и бежи.

Тако је насилно прекинута и романса између Јохановог сина Ханса и сеоске лепотице, Бојане. Ханс на источном фронту је рањен  непокретан у бункеру чека лекарску помоћ  Уместо те помоћи у бункер долеће бомба убачена од Руских паризана. Не могавши да бежи, као остали саоборци,  Ханс ту шиштећу направу избацује из бункера, па бива оликован за храброст, рана на нози му је збринута и добија наградно одство. Код куће чује да му је отац постао руководилац затворске страже, наслућује да му је тамо заточена девојка, девојку спашава али Јохан извршава самоубиство, а Хансов друг и гестаповац Павел, који је дозволио да га Ханс разоружа и избави Бојану бива депортован у логор Аушвиц.

Бојанини другови, партизански борци сумњају да је Ханс могао ослободити своју девојку из затвора гестапоа, њега осуђују на смрт с тим да стрељање мора обавити баш Бојана, како би се тиме доказала. Она га намерно промаши, он по претодном договору између њих двоје пада у Дунав и тако се спашава.

Бојану по казни и под сумњом шаљу у Босну на попуну бригаде где добија задатак да минира мост испред колоне немачких војника. При екссплозији она скаче у реку и кад сви мисле да је погинула и чак јој држе посмртниу говор успева да се мада рањена спасе и савезничким авионом буде допремљена у болницу на Сицилији. Ханс завршава на Голом Отоку где је му је иследник баш Павел Жувељ, који као робијаш у Аушвицу одакле га Црвена армија ослобађа, бива рехабилитован, па југословенска УДБ-а користи његова гестаповска искуства.

Да ли ће се Бојана и Ханс поново срести. Ово је ипак роман о љубави (али каквој!) о хуманости (али каквој!), о осуди националистичке загрижености, па и ако се догађа у доба рата нема описа ни једне ратне битке.

Наравно, безбројни драматични заплети и обрти морали су овим скраћењем бити изостављени.

Увек ме је забављало да у библиотеци прелистам неку своју књигу и да тако видим шта је неки анонимни читалац запазио, издвојио и подвукао у тексту који сам ја осмислио.

Рецимо у роману "Свингери": "Соко може и да хода, а лав никад неће полетети иако га сматрају царем свих животиња" или "...скенирањем мозга утврђује се да можемо бити заљубљени у једну особу, желети да водимо љубав са неком другом, а живети са трећом".

Затим у роману "Табу" који  представља причу о необично страсној љубавној вези између три напуштена и занемарена копилета, па о њиховом неукротивом пркосу и одрицању од наследства:"Он ће мени да оставља наследство! Па и да не успем, да останем бедан и гладан до краја живота, не бих се покајао. Живео бих од среће што сам смогао снаге да одбијем закаснелу великодушност једног надуваног никоговића. Пошто једино добро, које је тај шкарт мајке природе, могао да учини за мене јесте ово што ми је пружио могућност да га одбијем. И потпуно ми је свеједно што он више није међу живима и што то неће знати. Знаћу ја и то је најважније..."

У роману "Старац  и сунце": "Физичко присуство жене која је већ негде другде, постало је неподношљиво увредљиво и понижавајуће до бола. То је требало прекратити." И при крају:"Захвалан сам, ако ћете ми веровати, и мојем ривалу Стефану, што видим да моја вољена Снежана неће остати сама. Да је нећу оставити напуштену, без мушке пажње и заштите кад се моја животна прича заврши."

Роман "Лоз" треће издање: ..."једино вредно у животу је нада. Све што нам преостаје - нада у нешто лепо што очекујемо да да нам се деси, тако да човек без наде не припада више будућности. А нада је лепа. Усрећује онога који може да се нада, чак кад се на крају и не оствари."

"На раскрсници без путоказа": "Потпуно скрхана од бола Бојана дрхтавим гласом процеди - Зашто морате да ме стављате на такве муке? Ако то већ морам да будем ја лично, да би на тако драстичан начин проверили моју оданост партији и покрету отпора, зар је неопходно да то баш морам да обавим клањем да бих и дословно окрвавила своје руке крвљу онога кога волим? Крвљу свога спасиоца? Молим вас дозволите ми барем толико да то обавим пушчаним метком."

Похвале због ових али и бројних других фрагмената садржаних у мојим делима, изрекли су ми и непосредно бројни читаоци али и неки од оних у јавности експонираних, књижевних арбитара. На питање зашто тако тихо, стидљиво, скоро шапатом, само би загонетно слегли раменима. Није да баш не знам зашто али бих волео да то од Вас чујем. Знате ли зашто су само похвале увек тихо шапнуте?

М.С.

Уважавајући мишљење књижевног критичара који је написао да је „...Смуков писац који као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота,“ не смем да разочарам. Држаћу се истине, реалности света који нас окружује, а које понекад нисмо ни свесни. И то реалности живота нас самих, а да и не говоримо оних око нас, које постајемо свесни тек кад нам се на ту стварност укаже, што уосталом и јесте, или барем треба да буде, сврха књижевности. Следствено томе, становиште да књижевност није невина, него је кривац и да треба то да призна сама себи, било би основано само ако бих покушао да вас заваравам. Да се поигравам са вашим поимањем истине и реалности, а да то у овом уводу не назначим. Ценим оне ауторе који одмах на почетку, било изричито или на неки препознатљив начина као да кажу „хајде да се играмо“, па ко воли нека изволи. Дакле, нема лажи нема преваре.

Напротив, пошто овај роман није игра, а мој кредо је истина али и занимљивост пре свега и поврх свега, поставља се питање шта је то што може бити занимљиво, а из стварног живота? С тим у вези позивам се на мајстора драме као што је славни синеаста, Хичкок, који каже да је драма уствари живот из којега су искључени само они досадни елементи.

Да ли је љубав оно што сте ви доживели? Што ви мислите да јесте? Сигурни сте у то?

Погледајте принчеве, будуће владаре: који се од њих, којима можда завидимо због срећног рођења, оженио из стварне љубави? Баш са оном коју је волео и желео?

Па и у савременом свету принчева естраде, славе и јагме за материјалним благостањем, ако разгрнемо завесу гламура и бљештавила шта можемо да видимо? Искрену љубав?!

Мајка Тереза богатом спонзору:"Ја не тражим од вас мрвицу вашег огромног богатства. Ја тражим да гладнима, унесрећенима и ојађенима дате све што имате. Да вас заболи..."

Оно што сам започео романима "Маријана","Залутали у сопственом привиду", "Трапез", "Свингери", "Старац и сунце" настојим да крунишем књигом "На раскрсници без путоказа" о љубави која не подразумева мрвицу осећања. Него да се мора дати - све! Баш да заболи. И да будеш срећан и Богу захвалан због тог бола који трпиш...

А она знатно млађа али ипак већ средовечна списатељица, која крије године и глуми шипарицу, нека се и даље чуди што се писци мојих година усуђују да пишу о љубави. Као да би Лав Толстој свој роман "Рат и мир" успешније одрадио да га је састављао међу лешевима, односно да би околности о којима пише јасније сагледао на фронту, преко пушчане цеви,  из неког од ровова!

М.С.