Марко Смуков

писац, аутор, адвокат...

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Почетна Разно Чудне истините приче (нељубазност као мудрост)

Чудне истините приче (нељубазност као мудрост)

Ел. пошта Штампа ПДФ

Нељубазност - мудрост

Као редован студент уписао сам се на прву годину права, нашао собу у Студенском граду, у Универзитетској библиотеци могао сам позајмити уџбенике за спремање испита, од одбаченог пак-папира из трговинских радњи било је могуће уобличити и изрезати свеске, увезати листове жицом, па у њих бележити оно што је имало да се забележи на предавањима...Али проблем је био недостатак средстава за храну, одећу и друге најосновније потребе егзистенције.

Зато сам се у Удружењу савеза бораца НОР-а генералном секретару, прилично угојеном, уваженом другу, обратио за новчану донацију која се у месечним износима исплаћивала деци палих бораца, јер ми је отац погинуо као борац Треће војвођанске бригаде НОВЈ-а.

-Не може. Нема средстава!- пресудио је дрматор.

И тако сваки пут кад год бих му се најучтивије, најљубазније обратио, јер негде сам покупио мисао да је љубазност највећа мудрост. Напокон, кад сам му се шести или седми пут обратио са истом молбом и добио истоветан одговор, крв ми је ударила у лице, осетио сам да ми чак и ушне шкољке горе, док ми је у глави бубњало, побеснео сам:

-Ти идиоте, тако угојен, сит и напит, сигурно не можеш ни да схватиш шта је немаштина, глад и потреба. Где си био кад је грмело и севало? Чувао си своје угојено дупе,јел' да? Да ли си мислио какве поруке, таквим својим ставом, шаљеш мојој генерацији? Да се клоне борбе за слободу, да чувамо своје гузице, јер ако погинемо нашу децу неће имати ко да збрињава и школује... Пошто сам рачунајући да више немам шта да изгубим, тако избацио сав отров, јад и чемер из себе, без поздрава сам пошао ка излазу, кад иза својих леђа чујем:

- Стани. Врати се...

На парчету хартије написао je и пружио ми оно чаробно: ''Одобрити''.

-Предај то секретарици. Она ће знати шта даље .- рече.

-Добро,зар је морало тако да буде.Да ме баш доведете до очајања?

-Морало је, - рече. - Јер немамо средстава за све који нам се обрате, а нисам чаробњак да бих знао коме је најпотребније. Па онда кад неко овако побесни, значи да му баш гори под ногама...

То је била логика социјализма давне 1954.

 

 

 

 

 

 

Последње ажурирано понедељак, 25 октобар 2010 02:21  

Додај коментар


Сигурносни код
Освежи

RSS

Marko Smukov

Забележи и подели

AddThis Social Bookmark Button

Рекламни спот


Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?
 

Случајан избор књиге

Ко је на сајту

Имамо 4 гостију на мрежи