- Ало, ало... слабо вас чујем, крчи овај мој бежични, ваљда батерија...
- Ја вас одлично чујем. Реците.
- Јесте ли ви, Марко Смуков, аутор романа "Старац и сунце"?
- Да, ја сам тај. Ко сте ви?
- Анионимус.Моје име ништа не би могло да вам значи, а мене, ако бих се представио, само би спутавало да вам отворено кажем оно што мислим. Дакле, како сте могли да напишете ону бесмислицу да човек ослобађа вољену жену заклетве на вечну верност, а да би јој омогућио да оде и живи са другим мушкарцем, којег је у међувремену заволела? И то све у име љубави!
- Оне несебичне. Каква љубав и треба да буде.
- Ма, то није могуће. Не догађа се. Знате шта бих јој ја учинио? Заврнуо бих јој шију. "'Оћеш другог, млађег и слађег - ево ти га на, метак у чело..." То је закон.
- На који то закон мислите?
- На мој закон. Кад је у питању моја жена ја прописујем и примењујем законе.
- Значи, нисте гледали филм "Казабланка"са Хемфри Богартом у главној улози?
- Гледао сам па шта? Ово овде је Балкан, човече. Овде се тако нешто не догађа.
- Догодило се и то пре 500 година. Па и тада је побеђивала љубав. Сетите се "Страхињића Бана"...
- Али тај наш предак се за своју љубљену на смрт борио против Турчина.
-Турчин је био отмичар, а Стефан у мојем роману није.
-Али шта је имао да гура нос тамо где не треба. Професор Мирковић је требао да га као тобож случајно, нехатно, упуца тамо у оном лову и мирна Бачка. Ето ја бих тако поступио и тако бих водио фабулу да сам то писао.
- Иако то не би било ни лепо ни поштено?
- Али било би типично.
- Не знам баш. У сваком случају ја "као сведок", како су ме представљали књижевни критичари, описујем оно што се догодило, а да ли је типично или не, не брине ме. Приоритет ми је истинитост и занимљивост.
- Само ти пиши, не могу то да ти забраним. Али моја жена неће ни омирисати тај твој роман "Старац и сунце". Има да је пребијем ко'мачку ако је нађем да то чита. Варјачу у шаке и што даље од прозора. Тако ја изражавам своју љубав, књижевниче.
