Славни Салман Ружди неком приликом рече: "О једном голом зиду могао бих написати неколико страница, али се питам ко би пожелео то да чита?" Тих речи аутора књиге "Сатански стихови," која је изазвала буру међу читаоцима, нарочиито у муслиманском свету, настојао сам да се сетим кад год бих почињао нови роман. Ко би то пожелео да чита и зашто? И тек пошто бих се ставио у положај потенцијалног читаоца, наставио бих са писањем. Зато се и усуђујем гарантовати да се нико неће досађивати читајући моје романе, а као доказ тој тврдњи нека послужи чињеница да је према извештају www.knjizara.com седам наслова мојих књига распродато. Од романа "ЛОЗ" прво и друго издање, тако да су се стекли услови да би се појавило и ово, треће. Осокољен таквим интересовањем читалаца био сам спреман да објавим да ћу сваком читаоцу, који у било којем сегменту у ланцу продаје, купи неку од мојих књига, па устврди да се читајући досађивао, омогућити да је врати уз повраћај новца који је за њу дао. Али мој издавач се није хтео с тим сагласити. Уважавам. Ја сам као писац емотиван, издавач није. Он мора да поврати у штампање уложен новац, па и да заради, наравно.
Шта то необично и пажње вредно доноси треће издање романа "ЛОЗ"? Реализам, истинитост, питкост, читкост, јасноћу и занимљивост. А на више од четирсто страница?!? Толики број страница не треба да плаши и обесхрабрује читаоца, јер не значи и преопширност, која дави и замара, јер могуће је књигу читати и фрагментарно, поглавље по поглавље. Као збирку приповетки, али фабуларно, чврсто повезаних у целину. Слободан сам тврдити да ће ретко ко, ако прочита једно поглавље одустати да се и даље дружи са живописним ликовима овог дела. Мада ни то не би био грех, јер свестан сам чињенице да је читалачка публика разнородна, различитих афинитета, укуса, предмета интересовања, врсте и нивоа образовања... А тешко је или чак немогуће испуњавати очекивања других. Зато ћу ипак да се овде зауставим како не бих, до степена иреалности, распаљивао та очекивања, па ћу да се позовем на Борхеса како је учио своје студенте: "Ако вас нека књига не заинтересује, одмах је оставите. Не поводите се за славом аутора." Дакле, не поводите се за чињеницом да су прво и друго издање овог романа распродати. Можда су ти бројни читаоци који су се са овим делом дружили и погрешили?
Ово није религиозна књига. Бог једва да је и поменут. Али он је свеприсутан! Прст божји води ове грешнике кроз животни лавиринт. То је тај непогрешиви компас, без којега ни сам живот не би могао да има смисла. Остали би некажњени они који треба да буду кажњени и ненаграђени они који су награду заслужили. И то писац не намеће, као оно Мојсије са Десет божјих заповести. Те заповести читалац може да нађе или не нађе, читајући ово штиво. Све зависи од тога шта ко од овог текста очекује, шта жели или не жели да нађе. Јер највећа мудрост и истина нашег света је да - ко тражи- нађе. Не налазе само они који и не траже. Нарочито ако се боје онога што би могли да нађу ако траже. Неки се чак, из само њима знаних разлога, чак и боје божје милости."Keep your hands off me", the man screamed. "I'm on workman's comp."
Наравно, не постоји, нити је могућа, апсолутна божја правда на земљи, поготово не она коју проповедају самозвани представници Бога на земљи. Кад је то њих и како Бог одредио за своје мисионаре? Зар тиме што им је дозволио да заврше богословске школе? Као не би им дозволио да положе своје испите и стекну одређене положаје у црквеној хијерархији да тога нису достојни! По тој логици и убица би могао да се позове на божју вољу: ако би овај чин био грех, Бог, будући свемогућ, не би ми ни дозволио да га починим. Али "...истина је по самој својој дефиницији неплодна. И све очигледности су такве. У једном свету у којем је све дато, а ништа није објашњено, плодност једне вредности или једне метафизике појам је без смисла". (Албер Ками).
Пошто су очигледности неплодне ми не можемо да дефинишемо карактер ни Милоша ни Светлане. Ми њих не можемо да упознамо. Али ни једно од њих двоје не познаје ни само себе. То је та неплодна истина. То двоје људских јединки нити могу заједно нити одвојено. Пошгто овај писац, следствено својем имиџу, само пресликава постојеће стање, у складу са Хичкоковим схватањем да је драма уствари живот из којега су искључени само они досадни елементи, он и не покушава да се бави неплодном истином. Јер поштује интелигенцију својих читалаца. Према томе, зашто би им натурао своје закључке. Писац није судија и тога настоји да буде свестан у сваком тренутку свог литерарног стваралаштва, што није ни једностав но ни лако. Скоро да је немогуће.
Па ипак, ово није роман са тезом. Ово дело на почива на задовољном мишљењу, не постоји истина у коју би аутор непоколебљиво веровао и кроз своје дело покушавао да је доказује, свестан да је, као што је већ речено, истина неплодна. Убица старца, Стојан Петковић је сложена личност. Његов поступак је необјашњив како са психолошког тако и са реалног становишта. Такав какав је могао је постати због родитељских корена које је гентски наследио од свог оца, али ни робовање алкохолу не може се искључити као мотив, мада се опет враћамо утицају оца Љубише који га је малог наливао алкохолом, јер "или си мушкарац или нека сека-перса".Самозадовољни, нарцисоидни психолози би већ нашли фасциклу у коју би угурали овај лик, што би опет била неплодна истина, као што је и очигледност несхватљива. Шта ту онда преостаје за писца, који не жели да лаже. Који и неће да лаже, свестан разноликости нашег света, без лимита, против које је свака борба безуспешна, а и непотребна. Јер без те разноликости нема ни уметности. Зар да својим писањем убијам уметност, да љуљам чамац у којем пловим кроз бескрај и неизвесност стваралаштва? Замислимо каква уметност би могла да се развија у једном савршеном свету, где би сви били дивни и добри... То ме подсетило на један интервју који је имао Емир Кустурица, кад је на питање зашто се у својим филмовима бави скоро искључиво Ромима, одговорио: "Па зато што се код њих током једног дана догоди више тога него у Швајцарској за годину дана..."
На крају преостаје ми само да потсетим читаоца да он никога, од бројних, разноврсних ликова овог романа, укључујући и самог писца, не мора ни да воли ни да мрзи. Не мора да се опредељује, није обавезан да заузима било који став. Нека читању приступи непристрасно али и без предрасуда о било коме и о било чему, наученом, већ прихваћеном и усвојеном, јер све то је још увек на преиспитивању. Само тако је могуће уживати у животу који нам још преостаје да га проживимо.
Марко Смуков
