Марко Смуков

Слава је изгледа терет. Светислав Басара на Интернету у разговору са Милетом Бијелићем изјави:"Божја казна је бити славан у Србији". У истом тону писао је и Момо Капор у једном од скорашњих бројева НИНа:"Половину живота сам проживео трудећи се  да постанем познат, а сада другу половину да бих се сакрио од популарности".

С друге стране Пушкин се жалио да његова лепа и вољена супруга одбија да чита његову поезију. Чак јој се није свидео ни популарни "Евгеније Оњегин"! Нервирало га је што предност даје "петпарачким" француским, љубавним романима. Читао сам, и о томе већ негде и писао, да је један писац извршио самоубиство очајан што је његов први роман прошао незапажен. После тог суицидног чина књига, наравно, није могла остати непримећена али је негативно оцењена! Неки умови предлажу писцима да изазивају скандале, како би били запажени они сами, па ће бити примећена и њихова дела. Читао сам да је један бивши српски писац физички ситан, малог раста, изазивао сукобе са пролазницима на улици, добацујући им увредљиве речи као што су "лопов","лажов," "педер" и сличне. Наравно, био је толико опрезан да би се тако понашао само ако се налазио и друштву себи оданих пријатеља, снагатора. Једна новосадска песникиња у разговору са новинаром на питање да ли више воли да води љубав са мушкарцем или са женом, одговори да преферира оно треће. "Шта ли то може да буде?" чудио се новинар. "Па, знаш шта, имам четвороножног, кућног љубимца, мешанца, племените расе и тако то..." гласио је одговор. Од тада је прошло неколико десетина година, нисам прочитао ни једну песму те песникиње, а запамтио сам је по тој њеној изјави.  Познато је скандалозно понашање аутора романа светског гласа "Велики Гетсби", Ф. Скота Фицџералда и његове супруге, која би играла стриптиз на неком званичном пријему, при чему би скинула своје гаћице и убацила их у тањир, неком од најугледнијих гостију. Да и не помињем морбидну рекламу оног писца који је тврдио да су корице његове књиге обложене штављеном, људском кожом! И тд.

Али да се вратим себи. Један мој пријатељ је инсистирао да му поклоним један мој роман, па кад смо после неких годину и више дана то случајно споменули у разговору, рече да ту књигу није ни отвворио. Пошто сам изразио чуђење он ми одговори, такође чуђењем: "Па шта си очекивао? Ниси ти ваљда неки Иво Андрић?" Други на податак да је чак седам наслова мојих књига распродато изражава сумњу:"Биће да их претходни издавач није штампао у пуном тиражу..." Једна од мојих снаја пошто је чула да су прво и друго издање мојег романа "ЛОЗ" распродати, рече: "Изгледа да ћу ипак морати то да прочитам". Сасвим друга би ствар била да је то написао и објавио њен татица. Мада ко зна. Зар није речено да је узалудно очекивати комплименте од своје деце.

На крају шта рећи? Баш је диван овај свет, овде трн тамо цвет.

 М.С.