Марко Смуков

Смрадови се својим смрадом бране,

Цвет мирисом умирање мами,

 Ветар ломи најплодније гране,

Чедна цура у самоћи чами,

Док чекамо да нас живот мине,

Свуд около теку криве дрине.

Природа се савршенства гади,

Збиља од нас јаке живце иште,

О хаосу у нама се ради,

Смрт се смеши као прибежиште,

Са животом игра у дуету,

Заједно са збрком у комплету.

Дивље звери док су гладне кољу,

Људским мозгом грабеж вечно струји,

С пионима на бојноме пољу,

Вође славу траже у олуји,

Уз тај неред псовка ми се оте

- Не било те јебени животе... 

 (Из књиге "Боје сутона")