I
Према писању Едгара Алана Поа роман је једно велико нагомиловање, а само причом се постиже естетски склад. Овде је реч о двојици истраживача који су се од снежне олује склонили у једну пећину. После три дана један од њих је умро. Преживели истраживач је сахранио тело у снегу стотинак метара од пећине. Сутрадан је, пробудивши се, затекао сахрањеног друга мртвог и укрућеног како седи крај кревета. Покопао га је још једном, овога пута даље од пећине, али је сутрадан покојник опет седео на ивици кревета. Преживели истраживач је сишао с ума, а читаоцу препустио више могућности да реши енигму. Према једној од њих несрећни човек је толико био ужаснут самоћом у леденој пустињи, да је помућене свести сам откопавао покојника и доносио га у пећину.
II
На Гарсија Маркеса као новинара још већи утисак, него прва, оставила је брутална али у исто време и човечна прича коју му је испричао Рикардо Муњас Суај. У њој се говори о једном републиканском борцу који је стрељан у првим данима Шпанског грађанског рата. Вод коме је поверено погубљење извео је затвореника једног леденог зимског јутра да би заједно пешке отишли до места за стрељање. Мада су војници имали шињеле и рукавице, дрхтали су, ипак, од зиме. Затвореник који је на себи имао само јакну од платна трљао је рукама од зиме укочено тело гласно се жалећи на неподношљив мраз. У једном тренутку командир вода, разјарен жалопојкама, повикао је: „Престани да од себе правиш мученика. Помисли на нас који по овој говнивој хладноћи морамо да се вратимо.“
(Превели и приредили И. и Д. Микља)
III
Док је његова жена чврсто спавала на сувозачком седишту и возача је почео да хвата сан. А позната је изрека да док анђели спавају, ђаво не спава. Углавном њихов ауто је слетео са коловоза у травнату удолину, преврнуо се једном око себе, и зауставио са на мекој ливади поред пута, али поново на точковима! Пошто су намах расањени из аута, збуњени и унезверени од страха, али чудом неповређени, изашли и човек и жена, па се склопљених руку и погледа уперених пут неба захваљивали Богу што им је поштедео животе, на истом месту са коловоза слеће други ауто, удара у њих и докрајчи их. О томе се у штампаним медијима појављују кратке белешке. Новинари изражавају чуђење. А и какав коментар би уопште био могућ. Експерти за овакву врсту случајности не постоје. У прастара времена људи су овакве појаве покушавали да објасне бесом неких натприродних, митских сила, у средњем веку током владавине инквизиције сулуде тадање судије већ би нашле неког нечастивог који би горео на ломачи, а нама савременицима остаје само, по ко зна који пут доказана спознаја, да постоје и такви догађаји које не можемо да на иоле разуманм начин објаснимо.
IV
Транспортни радници, укључујући и возача тешког камиона, мучили су муку како да испод свода капије предузећа провуку грдосију од неке велике машине на томе возилу, јер висина тога терета је за само неколико сантиметара била виша од оне која би омогућила пролаз испод бетонске греде . Окупила се ту маса пролазника, сви ишчекујући да виде шта ће да се деси. Да ли ће удружени мозгови тих зрелих и искусних људи пронаћи решење. Било је ту и деце која су се враћала из оближње основне школе. Док су се ти одрасли људи узалудно чешкали по глави, не знајући шта им је чинити, из групе гледалаца издвоји се осмогодишња девојчица предложивши одраслима да једноставно за та два - три сантиметра, колико је баш неопходно, испумпају гуме на точковима камиона. Окупљени су малој мудријашици сложно запљескали. а она је поцрвенелих обрашћића једноставно отрчала својој кући, онако анонимна како је и била. Али проблем је био решен, а један од оних радника узвикну:
- Ех, што нам не даде Бог да имамо овако паметног и довитљивог директора предузећа. Где би нам био крај
V
Можда и није чудно ако наивна, млада девојка, која од посла до куће мора да промени неколико возила градског саобраћаја и да изгуби више од сата током те вожње, прихвати понуду неког таксисте да је бесплатно повезе до њеног места боравка, јер, гле дивног ли чуда "баш идем у том правцу, па мислим ако хоћеш..." А затим:"Надам се да нећеш имати ништа против да и ова два клипана повезем ту донекле, само до сајма?" А пошто девојка и ако би могла имати нешто против, то се није усудила да и каже, ауто је наставио вожњу. Она два "клипана" нису губила време, него су одмах насрнули на свој плен, на задњем седишту аута. Тада су пролазили поред неког усамљеног ресторана на периферији града, па су сапутници предложили девојци да сврате на вечеру. Уместо да прихвати ту сламку спаса и да тамо унутра затражи помоћ од присутних гостију, а није искључено да би се нашао и неки полицајац, обзиром да је паркинг ресторана био препун аутомобила, девојка одбија позив и покушава, показаће се узуалуд, да се спашава бежањем у мрачну недођију.
- Зашто ниси прихватила позив па ушла у ресторан, где је било пуно гостију и затражила помоћ? - пита адвокат, бранилац оптужених на претресу пред судом.
- Нисам била обучена за излазак у ресторан, - гласио је одговор.
Уследио је, према томе, најгори могући епилог. Да ли је то чудно што је угрожена девојка од два зла изабрала веће, просудите сами, а то није тако једноставно и лако у савременом окружењу где је спољашни изглед алфа и омега, сваког и свега.
VI
Од тог догађаја прошло је већ и превише година, позаборављао сам много тога што ми се тада догађало, али ово о чему желим да причам, нисам! Наиме, на мојем плацу у Малој Мошштаници имао сам багремар, прилично непроходну шумицу, обраслу травом, па сам узео косу да мало обуздам ту травуљину. Испод једног замаха косом угледао сам зечје легло пуно малих зечића и њихову уплашену мајку, која дрхти од страха, али не бежи, мада је пуки случај што јој косом нисам одрубио главу. Само да сам косио сантимер - два ниже. Лепо се види како убрзано дише, тело јој се шири и скупља. Гледа ме са страхом али се не помера. Импресиониран тим призором пажљиво се повучем идући натрашке, да је не бих нетарао да пред смртном опасношћу пренебрегне свој мајчински инстикт и напусти своју дечицу.
После тога сам имао прилике да на ТВ видим чудан призор: у једном дворишту су се нашли зец и пас. Пас је режећи пошао према зеки али овај не бежи. Усправио се на задње ножице и јуриша према псу. Пас подвија реп и бежи! Невероватно! Шта би зец могао да уради псу, како да га угрози - не знам, али то изгледа не зна ни пас. Као и сваки силеџија џукац бежи од онога кога није успео да уплаши. Ко је смогао храбрости да му се супротстави, па ма то био и зец.
Да ли су ова два догађаја поучна, не знам. У сваком случају од тада се увек насмејем кад чујем ону флоскулу: "плашљив као зец..." Дакле, сопствени страх је оно што треба победити, па ће бити побеђен и противник.
VII
Одувек су ми били помало чудни колекционари, скупљачи њима омиљених живих бића, као што су лептири, бубе, али и антиквитета свих врста, рецимо старих оружја, новца који нема монетарну него искључиво нумизматичку вредност... То сам посматрао као оно што се каже "разни људи разне ћуди", дакле ништа нарочито екстремно. Тако нисам био изузетно зачуђен кад је у моју адвокатску канцеларију дошла средовечна жена, коју јавни тужилац оптужује за крађу књига. Добро, жена ради у магацину издавачког предузећа, полакомила се на бројне књиге које у току радног времена пролаазе кроз њене руке, књига је, наиме, туђа покретна ствар која има ихзвесну прометну вредност, па присвајање такве ствари заиста може да представља кривично дело крађе. Чудно ми је било што је од сваког наслова односила по једну. Дакле, није бирала оне које се најбоље продају, те да би од истог аутора и истог издања узимала по више њих, па да их препродаје и стиче материјална средства, што значи да их је крала само да би их читала.На том закључку сам покушао да градим одбрану, али жена рече:
- Не нисам их присвајала да би их читала. Ја сам, знате неписмена, - објашњава.
- Па зашто, онда? - хтео сам да знам.
- Ето, волела сам да их гледам и да у машти замишљам садржај. То је баш леп доживљај. Можда чак и лепши него са сам знала да читам и да сам их читала.
Да ли то треба да нас чуди, посебно нас писце, да охрабрује или напротив? Јер ето у ксњизи се може уживати и ако није прочитана, пошто има и таквих "читалаца" који воле да погађају "шта је то писац хтео да каже..."
VIII
