Ни у сну нисам могао сањати да мој патриотизам, једног саобраћајног полицајца, може бити стављен на тако драстичну пробу. Видим ти, наиме, једног возача који се са својим "југом" докотрљао до семафора и ту се уштоповао.
Мењају се светла семафора црвено, наранџасто, зелено, али "југо" се не помера. Ни макац. Као да је пустио жиле на коловозу. Да ли је још жив питам се ја па му са стрепњом прилазим. Погледам кроз отворен прозор, а он жив! И ћутљив. Зато ја питам њега:
- Добро, господине, зар овде немамо ниједну боју која би се вама свидела, па да притиснете педалу гаса. Ево га опет је зелено. Ако чекате да буде још зеленије, бојим се да то неће ићи. Ово што светли је најзеленија, зелена боја коју можемо да вам понудимо...
Напокон се огласи овај чудни возач:
- Схватам, али некако се се осећам идиотски кад ми неко други одређује шта да радим. Стани -крени, стани -крени... Као да сам малолетан. Где је онда ту моје демократско право избора. Па, онда и те боје: црвено, наранџасто, зелено. А зашто кад ми имамо своје лепе националне боје: црвено, плаво, бело?
Почешем се мало по глави, па му рекох:
- Знате, господине, ова сигналана светла црвено, наранџасто, зелено су таква на свим семафорима, у свим државама, на целом, белом свету...
- У томе и јесте ствар, што су та светла прописали странци. Зар ћемо дозволити да нам неко са стране намеће туђе боје на нашим раскрсницама? Не, ја одавде немам намеру да се покренем све док на семафору не видим наша национална светла црвено, плаво, бело.
Шта ми је друго преостало него да иза возила овог возача, сусперпатриоте поставим троугао и покушам да некако регулишем саобраћај, јер су други возачи протествовали укључујући сирене и псујући, довикујући да ће закаснити на посао, изгубити своју зараду.
Марко Смуков
"Политика" 10. фебруар 2008.
