Марко Смуков

Уврежено је мишљење да судијама сметају адвокати, да одуговлаче спорове, ако је то у интересу странке коју заступају, да муте, запетљавају и мрсе, тако да касније судија једва успева да се искобеља из мноштва чињеница, полуистина и неистина. А како тек правно неука странка, која сама себе заступа, може да замрси и запетља случај то би могле да испричају само судије, ако би се одлучили да се изјадају.

Било како било у моју адвокатску канцеларију годинама је навраћала та виспрена и отресита пензионерка, да би покупила неопходан, а бесплатан  ниво правничног образовања, али на суђења је одлазила сама: "Нико мене не може да заступа тако добро, као што могу ја сама. Ни један адвокат којег сам плаћала није на расправи умео да каже оно што сам ја хтела, нити тако добро како ја могу то да кажем..."

Онда се једног дана појавила са најчуднијим питањем: "Шта да радим са овим маркама које сам добила од судије?" Показује ми новчаницу од петсто немачких марака. Гледам ја ону новчаницу, преврћем је, нема сумње - исправна! "Зашто ти је дао?" - питам ја. Она слеже раменима: "Не знам, ништа није рекао. Само ми је то тутнуо у руку, окренуо ми леђа и отишао" - чуди се и сама жена.

Нисам знао шта да је саветујем. Сведока нити неког другог доказа није било. Само њена реч против његове! Ко би јој поверовао? Знајући колико је годинама малтретирала тог судију својим заврзламама, приговорима, притужбама, захтевима за изузеће и другим мерама управљеним против његовог угледа и стручног реномеа, мислим да му се само све смучило. Претпостављам да је тим митом желео да је умилостиви, да га напокон остави на миру.

Ето и то се догађа!  

    М.С.     

Данас, нашавши се у граду, изненада се решим да одем пријатељима у посету, па како нисам понео ни једну своју књигу за поклон, одлучим се да једну од најновије две "Лоз", треће  издање или кратак роман "Где је Лана" купим у некој од најближих књижара. Продавачица погледа у компјутер и рече:"Имали смо те књиге али нема их више..." "Шта распродате су?" - питам ја али уместо одговора добијам само немушто слегање раменима!

Обратим се издавачу питањем зашто ажурно не снабдевају књижаре мојим књигама и добијам одговор да су обуставили даље достављање нових наслова тим књижарама зато што не плаћају за раније испоручене и продате књиге.Тако ми је постало јасно зашто од књижара уместо одговора "рапродато" добијам немушти, непотпун  одговор "имали смо али немамо више..." Мада се нисам представио, однекуд су закључили да им не одговора признање да су књиге продате, јер онда се подразумева да је дошло време да се новац од те продаје достави издавачу.

Зато поштовани читаоци, имајући то у виду најбоље да било коју од мојих књига, коју намеравате да купите, потражите непосредно од мог издавача Прометеј - Београд, Прве пруге 43, телерон 011/31-943-70 или путем компјутера преко www.knjizara.com, односно од било које књижаре коју можете наћи на нету.

М.С.

Коме се у својим делима обраћа писац? Самом себи, оном будућем? Могуће. Један књижевник на питање новинара шта чита у последње време, рече да чита своја сопствена дела."Шта заборавили сте шта сте написали?" "Ма не, читам своје, сопствене књиге јер су то најбоља књижевна дела, ремек дела..." одговори човек. Мислио сам - нарцисоидан тип. Али не. Убрзо сам се уверио да заиста и сам, читајући оно што сам ко зна кад написао, доживљавам неочекивано узбуђење, некад да прснем у смех, да ми ударе сузе, да се сав најежим! Невероватно! Јер то је ипак  фикција или мој сопствени доживљај, мој свет, моја истина... Стварност како је ја видим, како сам је ја видео.

Па да ли су нам онда уопште потребни читаоци? Јесу. Јер ја читајући своја дела не бих могао да доживим толико уживања да нисам при томе свестан да то исто или слично доживљава и неки мој читалац. Један, два, више њих, стотине, хиљаде, милиони? Е то је већ оно што није одлучујуће битно, осим ако није у питању материјални интерес или незајажљива сујета. А јагма за новцем као и за славом је већ болест, покушај хватања и заробљавања илузија. Тако је једна славна глумица добила дословно хистерични напад када јој је нека шалтерска службеница отворено рекла да је не препознаје, да чак за њу није ни чула.

Дакле, за моје сопствено уживање у мојим књигама неопходни ми је уверење да то исто доживљава још неко. Зато кад намеравам да нешто напишем замишљам се у положају мог потенцијалног читаоца. И никад не грешим, што показује чињеница да је највећи број мојих књига - распродат. Мада сам већ унапред знао да те књиге, ма како добро биле написане, неће бити и награђиване. Не рачунам при томе оне награде које сам добијао, а прошле су незапажене. Јер игнорисао сам књижевне фараоне  који одлучују о најзначајнијим наградама, а они то не толеришу. Свете се. Као и она филмска дива која пада у ватру кад се нађе нека обична, шалтерска службеница  која јој одбруси да је не препознаје и да за њу никад није чула. Утеха ми је сазнање да ни Достојевски никад није добио никакву књижевну награда, као ни Толстој којега су предлагали за Нобелову, али му је ипак нису дали.

Биће ипак да је издавачима важно да за ауторе имају писце који су добијали неке од престижних награда. Али онда се поставља питање шта сами у том смислу педузимају? Имао сам издавача који је годишње издавао преко четир стотине наслова. У том мноштву, где уредници издања поштено признају да рукописе које одобравају за шампање нису ни читали, могао је бити запажен само неко ко је већ постао славан, да би се онда писало о томе о којем су већ писани хвалоспеви. Чисто зихераштво. Код мањих издавача није проблем у том уском кругу бити запажен, али се мора поставити питање онда зашто су мали, зашто нису порасли? Можда су превише бојажљиви, стидљиви, као да им је једина брига да се не огреше о неко правило, да не штрче.  А  добра књига ипак није чедна "лепота девојка" из народне песме, која смерно на кућном прагу чека да се појави или не појави просац. Јер видим да ни онај пререкламирани писац, проглашаван за оца нације, не може без рекламе, ни данас после толико година нападне, свеприсутне промоције, па је један дневни лист из дана у дан објављивао и његову слику и слику и прилику његове последње књиге.  

А ја ћу, ево, драги читаоци, само да вам јавим да постојим и да моја најновија књига "Лоз" треће издање, понављам треће издање (некад ми је та напомена да је у питању поновљено издање била пресудна да бих се одлучио за куповину одређене књиге),  на тих четирсто страница доноси више догађања него  целих четрдесет књига неких других писаца. А та догађања у том мојем роману "Лоз" треће издање. нису сама себи сврха. Имају свој смисао и своју сврху, ту где су и таква каква су, па отворите ту књигу не бојте се. Мада и саме корице могу можда да вам кажу нешто од онога што би вредело да чујете и доживите, да вам и пре него што сте заронили у саму фабулу, испричају суштину приче. И зар то није жеља свих нас да, макар тако виртуелно, проживимо више паралелних живота? Па ето вам прилике, проживите још понеки живот више од оног који вам је судбински предодређен.  

П.С. Нова књига "ЛОЗ," треће издање као, прикладан поклон и по лепоти корица, по занимљивости и читљивости текста, по већем броју страница и трајности њене вредности може се наћи у књижарама:

1. Стубови културе,

2. Цептер,

3. Иницијал,

4. Дерета, Кнез Михаилова и Баново брдо,

5. Семлин Арт. Булевар КА и Земун,

6. Српска књижевна задруга,

7. Службени гласник, 

8. Делфи у СКЦ   и другде...

М.С   

- Досада је гора од насиља - рече Борхес.

 - Имаћу то стално на уму - рекох ја себи, док сам за штампање припремао треће издање радо читаног романа "Лоз". Иако један књижевни критичар рече да Марко Смуков, као сведок, увек пише о ономе што се заиста догодило то не значи да имам право досадним појединостима да вршим насиље над својим верним читаоцима.  И славни синеаста, Хичкок рече да је драма уствари живот из којега су искључени сви досадни елементи. Следствено томе у трећем издању романа "Лоз" неће бити тих, досадних елемената, па дакле ни неке врсте шикане читалачке публике.

Према томе, не треба да изазива страх књига од четирсто страница, јер очекујем да моји читаоци кад стигну до последње зажале што се ту роман завршава.Уосталом, није потребно књигу од корица до корица прочитати током само једног дана. Јер долази лето, дружење са добром књигом на пешчаној плажи или на излету у природи је вишеструко уживање. А и као поклон драгој особи тек је незнатно скупља него букет ружа, исто лепо мирише, а не вене. Пошто је по Гетеу скромност врлина кад нема других, надам се да ми неће бити замерено ако наведем да су они који су моје књиге поклањали доживљавали само признања и комплименте својем, истанчаном  литераном укусу. Уосталом, да није тако зар би ико трошио свој новац да откупи ауторско право за снимање ТВ серија и филма по мотивима тога романа.  

Па уживајте. Књига је већ одштампана и за пар дана ће се наћи у књижарама, а могуће је наручити је и телефоном преко мог врсног издавача www.prometej-beograd.rs, којем се захваљујем за лепо рухо у које је оденуо мој роман, тако да и визуелно плени пажњу и изазива најлепше вибрације.  

Напокон, можете искористити ретку прилику да своје утиске у виду коментара слободно оставите на овом мом сајту, па било да су позитивни или негативни, али са образложењем ако је икако могуће, молим. Како бих могао истим путем да одговорим на Вашу, тако изражену пажњу. 

 М.С.