МАСЕРКА

 

- Добар дан! Ја сам Ана Симић. Студирам медицину. Ви сте господин Стојановић? Дали сте оглас да вам треба нека студенткиња за помоћ у кући?

- О радна снага, значи... Па изволите, уђите. Лепа, млада, на изглед здрава и пуна живота. Још орна за рад.

- Да ли ви то мене мувате, пре него што сам заправо и крочила у ваш стан? Неће ваљда то бити оно што се зове мобинг, на радном месту? Тако се зове и кажњава. Да ли сте чули? Рекла сам - и кажњава!

- Ма слушај лутко...

- Немојте ви мени лутко. Нисам ја никаква лутка. Мени треба посао и зарада, а не да ми овде неко тепа и да ме тетоши, лутко, луткице...

- Добро, хтео сам само да будем љубазан.

- Не знам ја шта сте ви хтели, знам само како сте ме дочекали. И шта сте ми при сусрету рекли. Могли би деда да ми будете.

- Могао бих али нисам.

- И онда мислите – што да не. Имам ја искуства, знате.

- Имам и ја, знаш.

- Могу и мислити. За сто година живота накупи се подоста тога. Онда обећавате ли ми да онога «лутко, луткице» више неће бити између нас.

- Добро, онда госпођице. Да ли је тако у реду? И да се разумемо. Ја девојке које код мене раде нити нападам нити се браним, ако оне мене нападну. Да ли ти мени обећаваш да нећеш да ме нападнеш? Да не морам да се закључавам у својој соби док спавам?

- Ха, ха, ха,... Баш сте ме добро насмејали.

- И баш вам тај смех лепо стоји. Тај осмех од ува до ува и ти бели зубићи. То је оно што недостаје овом старачком амбијенту.

- Нисте ме ваљда због тога запослили.

- Па, наравно и због тога. Али зар мислиш да ја, са својих сто година, како си луцидно проценила моје животно доба, треба да се знојим, сагињем и извијам да бих усисао и обрисао прашину? И то само зато да бих сачувао свој новац и оставио га у наслеђе својим, незахвалним, «баш ме брига», потомцима? Не драга моја, ја ћу сад мало да уживам и да посматрам тебе како севаш по овом стану, као светла муња, а без грмљавине, ако је то убудуће икако могуће, молим. И ми се никад нећемо посвађати.

- Па то вам већ могу обећати, господине Стојановићу. Извините што сам у почетку помињала мобинг и оне друге глупости.

- Ма то је све разумљиво. Него, чему то «господине Стојановићу?» Зар није лепше, а и мојем уху пријатније само оно «Лазаре» или још боље «Лазо»? Можда «Лаки»? И на ти, ако је могуће...

- И нећете, хтедох рећи, нећеш то да злоупотребиш?

- Да ли ти то мени ласкаш? Ја да учиним према теби нешто на силу, могу само још у машти. Али не бавим се фантазирањем. Ни за то немам жеље.

- Па добро, Лазо, колика ће ми бити плата, Лаки?

- Добро питање, Сваки дан по десет еура, а за нарочите услуге хонорар се увишестручује. Јел' то сада у реду?


Случајан избор књиге

Loz trece izdanje

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Неуспех је понекад уско брвно за прелаз преко набујале реке ка успеху;

- Без обзира шта предузимаш увек ће се наћи неко ко ће ти рећи да грешиш. За успех је најважније имати самопоуздања, а некима као да је једина брига како тога да те лише;

- Треба имати на уму да су људи углавном презаузети размишљањем о себи, тако да су закључци које изводе о теби, површни, те следствено томе и њихова мишљења непоуздана, па им не треба придавати одлучујући значај;

- Познато је да прилика ствара лопова, а кад је у питању прељуба значи да се у правом тренутку, на одговарајућем  месту нашла погрешна особа;

- Стално слушамо да је политика курва, а сви смо до гуше у њој, па да ли то онда значи смо сви ми курвари?

- Ако себе хипнотишемо нетачним уверењима не треба да се чудимо што имамо проблеме;

- Не морамо се волети, али ни мрзети, зар не?

- Мржња не убија оне које мрзе него оне који мрзе;

- Неподношљиво је мрска љубав која се нуди ако на њу не можемо да узвратимо;

Мали подстрек сујети младе особе може да буде од користи за развој њеног самоуздања, без којег нема успеха у животу али је штетно ако тако надувани его постане сам себи сврха...

М.С.