- Види, види. Сви сте ми фини и добри само сте сејали зло које вам је где год се нађете тобож било наметнуто?
- Не знам за оца, био сам на фронту, и оно што о његовом поступању овде знам то је само из прича. Чујем да је прстом показивао који је од мештана сакупљених у црквеној порти онај чије име је прозивком објављено. Претила му је смртна казна ако би се правио да не познаје људе из села у којем је рођен, одрастао и провео цео свој дотадашњи живот.
- Али то су били људи који су затим одвођени на стрељање! И то су биле невине комшије, које су вам у невољи, кад вам је у оном пожару изгорела летина, несебично помагале да не помрете од глади? Он је морао знати да је тим својим прстом те своје спасиоце, осуђиао на смрт.
- Мислим да је то знао и да је због тога тешко патио. Зато је, између осталог, и извршио самоубиство.
- Ипак је са тим мало закаснио. Зар није тгребало себи пресудити пре него што је тако велики број својих комшија послао у смрт.
- Требао је, слажем се. Ја бих на његовом месту баш тако учинио. Али ја нисам он. И не могу за њега да одговарам, нити уместо њега да испаштам само зато што сам његов син.
- Па, како видим из ових података ни ти ниси баш неко невинашце. Хитлер те је одликовао медаљом за храброст. Кога си морао да убијеш да би се тако истакао?
- Никога нисам убио. Само сам из бункера избацио шиштећу, тамо убачен у бомбу, која је затим још у ваздуху, али ван бункера, експлодирала. Био сам тешко рањен и у том бункеру непокретан, па нисам могао да се спашавам бежањем као други. Тако сам испао принудни, невољни херој, а фашисти су тај случај искористили да од мене направе јунака да би подигли посустали морал своје солдатеске...
