Кад је љубав стварност слобода може бити само привид
- У праву си. Ти си мени донео слободу, а себи натоварио на врат неслободу и сталну зебњу прогоњене звери.
- Био бих срећан да је и тако. Нажалост, бојим се да се ни теби не смеши пуна слобода и безбрижност.
- Ух, стварно. Ко зна шта нас обоје још чека. Али нећемо о томе у овом сјајном тренутку да бринемо. Уживаћемо у овоме што имамо, а бриге ћемо да бринемо кад дође време за то.
-Које није много далеко.
- На шта тачно мислиш?
- Мислим на то куда одавде да кренемо?
- Па идемо мојој тетки, Јелици. Она је у покрету отпора, знаће шта нам преостаје даље да чинимо. Она нема своје деце. Мене је одувек доживљавала и волела као своје дете. Више стрепи над мојом судбином него нека мајка над судбином сопственог детета, које је родила.
- То је могуће, прихватам да је тако, али да ли ће нам веровати и твоји другови, партизански борци?
- Човече, па то су мање више и твоји другари из детињства. Већином. Ни ти за њих ниси странац, а камоли ја.
- Добро, то је тачно, али зар твоје бекство из гестаповског затвора не делује прилично невероватно. Као нека фантастична измишљотина.
- Али зар ове посекотине и модрице по телу, а делимично и по лицу изгледају као као нека фантастична измишљотина?
- То само показује и доказује да си била изложена мучењу, али не и да ниси поклекла, па издала. Можда чак напротив. Служе као мотив за могућа сумњичења, као да је можда тортура којој си била изложена уродила плодом.
