Постоје нека правила која постављају психолошки стручњаци, као услов за успех у животу. Рецимо: занимај се искрено за друге људе. Изгледа лако, а није. Јер мене нико не занима, поготово не искрено. А ако се претварам да ме неко биће искрено интересује, мада није тако, зар то онда није лаж због које се сви тако нападно згражавамо. Онда следеће правило: буди пажљив слушалац. Није проблоем, под условом да ми је дозвољено да зевнем. Онако, с времена на време, ако је саговорник превише паметан. Хоћу рећи, ако ме не подстиче на зевање, па ма био и глуп. Јер познато је да постоје занимљиви глупаци и досадни мудраци. Наиме, ако желим да стекнем неко знање за то постоје књиге. Па и оне енциклопедије. опште и специјално свезнање. Није ми потребан усмени предавач, као у она прастара времена. Затим, подстичи друге да ти причају о себи. Потпуно сувишно. Јер, сви ти други са којима сам у било каквом контакту везу о себи без краја и конца. Никакав мој подстицај у том смислу није им потребан. Онда, оно - пази да други вазда осећа своју властиту важност. Чак и ако је у мојим очима потпуно неважан! Дакле, опет лаж. Уосталом, не сећам се да сам срела некога ко самом себи, и без моје помоћи није изузетно важан. Говори, пре свега, о стварима које занимају твог саговорника. Па затим, не заборављај да је за човека његово име најлепша и најзначајнија реч читавог речника... И све тако у бескрај. Лаж, лаж, лаж...
Ваљда сам тако и постала глумица. Глумци се претварају да су оно што нису, а публика се прави да им верује. Лажу, дакле, и једни и други. С том разликом што глумци лажу публику, а публика саму себе. Гледаоци у позоришту, испољавајући одушевљење, лажу једни друге, па се тако индукциојом лаж преноси од једног до другог. Тако то мора да се догађа, иначе публика не би могла да ужива у представи, а у реалном животу, ако не прихватимо да је и живот једно велико позориште, видели смо, без лажи не би било ни успеха и прогреса.
