Мирко је хтео да зна какви су односи између њих двоје, односно каква су Стефанова осећања према младој жени:
"Ја је волим", одвалио је Стефан без устручавања.
"Али и ја је волим, она је моја законита супруга..." коментарисао је Мирко.
"И то ми је познато", скрушено и са уздахом рече Стефан.
"И онда шта ћемо даље?" , пита Мирко Стефана.
"Ништа, као и до сада. Ја ћу и даље да је волим и о њој да маштам. То ми ни ви ни она не можете забранити, ма колико се трудили. Ја ћу и даље да је волим, да се надам и да чекам. Мој тренутак ће да дође кад тад..."
Даље су наставили ћутке, с тим што је Стефан кроз шибље наступао паралелно са Мирком, али на растојању од неких двадесетак метара.
У једном моменту, Мирко је свог партера у лову и ривала у односу према Снежани ухватио на нишану сачмарице, помишљајући како је једноставно да повуче ороз и да га пошаље на други свет. Добићу годину или две због нехатног убиства, каква нису ретка у лову, и проблем је решен.
Тог тренутка осетио је снажан, пецкав бол у десној потколеници и вриснуо. Падајући угледа змију црвеног репа и са рошћићем на носу како брзо нестаје у шпипражју. Стефан је одмах дотрчао, поставио га потрбушке на траву, поцепао своју мајицу, направио уже којим је подвезао рањену ногу испод колена, исисао рану од змијског уједа на листу десне ноге, па испљунуо секрет и рањеника брже-боље однео до кола и одвезао у дом здравља. Пошто су Мирку здравствени радници дали серум против змијског уједа неговали су га наизменично Стефан и Снежана, тако да су у једном моменту били сами у соби па Мирко искористи ту прилику и рече Стефану:
" Да ли знаш да сам те непосредно пре уједа змије имао на нишану, тако да је недостајало само мало одлучности, па да повучем ороз и да те средим?"
Стефан: "Не, не верујем вам, нисте ви у стању да учините такав злочин."
Мирко:"Можда то и не би био злочин, него решење проблема. Истина отишао бих на робију, али свега пар година, јер убиства у лову се третирају као нехатна. Уосталом, тебе не би било међу живима да сведочиш о садржини разговора који је претходио, тако да би остала само моја верзија. Мотив љубоморе ником не би падао на памет, јер између тебе и Снежане не постоји реална емотивна веза..."
Стефан: "Види се да сте писац развијене маште. Али би онда морали знати да савршен злочин не постгоји и да није могућ."
Мирко: "Добро, Стефане, али ти... Зашто си се потрудио да ми помогнеш? Могао си једноставно остати пасиван и гледати како змијски отров чини своје. То не би било убиство али пут до Снежане би ти био отворен... Дакле?
Стефан: "Професоре, заборављате на Хипокритову заклетву и да сам ја пре свега лекар. Затим, зашто бих грешио пред Богом када ви и иначе одлазите на други свет, за годину, две или пет. Колико вам је година? Шесдесет шест! Опа бато! Мислио сам да имате и мање. Дакле, ви и иначе путујете. Адио. Како не видиге да се залутали. Ово није ваше време. Снежана припада нама, мојој генерацији. Ви сте ту уљез, али само на кратко. Опростите на отворености. Подсећам вас да од горког лека нема боље терапије, зар не? Ми медицински стручњаци то најбоље знамо."
