Марко Смуков

Присетила сам се да је онај човек, који ме је као напуштену бебу нашао испод степеништа, поступио као што би поступио и да је нашао било коју другу стварчицу. Сигурно није ни чуо да нађена ствар не припада налазачу, него стварном власнику, којем мора да буде предата ако је познат. А ако није, онда по закону мора да се преда надлежном државном органу. Иначе се чини кривично дело утаје. То, ако је у питању ствар. А тек дете!  Људско биће! Не, он и његова исто тако затуцана жена, у својој скученој памети, сматрали су да то дете које су нашли припада њима, па су ме тако и однели својој кући на салашу, не обавештавајући о томе никога. Као да су нашли напуштено куче или маче. Пошто нису имали своје деце сматрали су да ћу једног дана можда да им будем од користи. Тако сам и била, али не једног дана, него током свог одрастања, данима и годинама. Вишеструко сам, дакле, зарадила свако парче хлеба којим су ме нахранили. Пошто су били прости необразовани људи, који су живели ван насељених места, нису од мене крили како сам доспела код њих. Да нису моји родитељи. Отворено су причали о томе како су ме нашли напуштену и да о мојим, стварним родитељима ништга не знају. Наиме, припадали су некој религији која својим верницима забрањује, пре свега, било коју врсту лажи. Па чак и оне такозване корисне неистине. Кад сам мало одрасла и почела да мислим својом главом, питала сам их наравно где су моји прави родитељи, моји мама и тата, ако они то нису. Све су ми искрено и поштено рекли, да сам напуштена и остављена испод неког степеништа, на улазу у неку београдску зграду...