Свака илузија има своју цену
Светлана је тек тада почела да схвата о чему се ради, тако да је њена заинтерсованост одједном постала равна Милошевој, ако не још и већа. Она му предложи да оду до пословнице Државне лутрије на углу улица Моше Пијаде и Нушићеве, где су им службеници потврдили да је лоз валидан и честитали срећним добитницима.
- Па добро шта ћемо сада. Где је моја лова? - био је нестрпљив Милош.
- Сачувајте лоз па дођите за петнаест дана - рече им шеф - јер треба да се обаве формалности.
Пошто су напустили пословницу Државне лутрије Милош је прснуо у смех:
- Чули ти њега: "Сачувајте лоз"! Као не бих ја знао да треба да чувам двеста хиљада долара да ми он не каже!
Мало би било рећи да у том тренутку на улицама Београда није било срећнијег пара младих људи. Таквих срећника можда није било на целој планети.
Светлана је жестоко цмакала Милоша говорећи му:
- Хоћу и ја тебе. Да, да, да... Пристајем, пристајем, пристајем - викала је на сав глас.
- Шта то пристајеш? - био је изненађен Милош.
- Па да се удам за тебе, глупане - одговори девојка.
- Али ја те још нисам запросио - чудио се он.
- Ух, што си ти неки брундало. Јеси, јеси, јеси, знам ја како ти дишеш. Запросио си ти мене у својим мислима не једном него хиљаду пута - самоуверено ће Светлана.
- Али шта ћемо са Шуменским? Зар ниси рекла да си се верила и да се удајеш за њега.
- Ма ко сада јебе ту будалу. Трапави татин син. Идем одмах да му вратим његов глупи прстен, који ми се ни иначе није свидео...
