Када Рената помену своју баку у Ријеци, Милош претрну: неће ваљда то опет да буде једно оних чуда које ми судбина приређује сваких двадесет година!
Али Рената није била свесна каква бура бесни кроз мозак седок старца, на чијем рамену одмара своју лепу главу, па наставља:
- Иначе, много тога мени није јасно што се тиче мога порекла. Тај мој роман има много празнина, неисписаних страница. Ето моја баба носи два презимена: једно чешко и једно италијанско, а то италијанско презиме носила ја и моја мама, пре него што се удала за мојега оца. Али то је нека породична табу тема. Њих две не желе о томе да се прича.
Питати или не питати - питање је сад? Милош је у мислима решавао хамлетовску дилему. Ипак се одлучи, па прикривајући огромно узбуђење које га је било обузело, тобож немарно рече:
- Која су то чешка и италијанска презимена твоје баке у Ријеци?
- Вајда и Санкорини... - гласио је одговор.
Девојка је и даље наставила да говори, али Милош је више није слушао. Он је само мислио о томе какву му то Бог поруку шаље сваких двадесетак година његова живота...шта сва та изненађења треба да значе.
