После свега преплавио га је осећај незадовољства самим собом, најгора врста незадовољства:
"Бесмислен, одвратан, непотребан доживљај. Како сам се уопште могао надати да је могућа реприза. Да се може поновити оно непоновљиво што сам доживљавао као двадесетогодишњак, тридесетогодишњак? Шта ми би да отварам ту магичну књигу, тај прекрасан, срећни роман, да прелиставам његове пожутеле странице, уместо да сам оставио да барем та дивна илузија настави да живи. Крајње апсурдан покушај. Разочарење. Тако се догађа кад се човек огреши о неприкосновено правило да се не треба враћати на догађаје из своје младости, места своје прохујале среће..."
Као да је сваки нови сусрет са Светланом неки невидљиви редитељ режирао тако да се открије нешто ново, непознато, а увек и изнова супротно очекивању. Да су обоје у грчевитом загрљају покушавали да своје изоловане екстазе споје у заједнички прижељкивани, а натприродни доживљај. Узалуд. Јер свако од њих двоје осуђен је да пати или ужива у самоћи. Будући да и сада, чак у тренутку врхунског полног узбуђења осећао се усамљеним, а и њу је доживљавао као морску шкољку. затворену у њену сопствену љуштуру. Дакле, ни иоле видљивог покушаја спајања у једно.
Како да се тако нешто са том женом раније никад није догодило? Или је такође било исто само он тога није био свестан, уживљен у своју илузију потпуног поседовања оне коју је држао у својем загрљају. Значи живео је и уживао у призиваном привиду, у самообманама. Лаж, лаж, лаж...
