А онда је, док му се сав његов свет мутио у очима, замолио кафеџију да још мало сачека са затварањем. Понудио је и њега пићем рекавши да би још да попије коју али не да би се опио, него да би се излечио од болести од које болује, а да јој још ни име не зна.
- Ништа ме не боли и све ме боли. Да ли ти то, пријатељу, можеш да схватиш?
- Могу - рече кафеџија, па настави.
- Ово, драги мој господине и није кафана него амбуланта, болница и ја нисам никакав кафеџија него лекар, психотерапеут, исповедник, ако хоћеш. Прва или последња медицинска помоћ, како се узме и како кад. Обично се мисли да људи овде свраћају од беса, а они долазе само тугу да разбију. Свој бол да забораве, огањ који их пече да угасе. Барем привремено, на трен. Несретна љубав, је ли тако?
- Ма не. Ја њу мрзим!
- Па то је то. Не волиш је него си у њу заљубљен.
- Ма који ти је курац! Дође ми да се вратим и да је задавим.
- Па то ти кажем. Вратићеш се, кад - тад, наравно, давићеш је, наравно, али загрљајем и пољупцима. Дахтаћете обоје, али ни једно од вас двоје издахнути неће. Можда ћеш ти или она извршити самоубиство, али њу убити нећеш.
- Ма носи се! Дај рачун да платим па да се губим...
