Марко Смуков

IX

Њему кроз свест проструја мисао да време не постоји, време које протиче. Нема оног јуче, данас, сутра... Остаје само трен, овај трен који је сада. Ово је сада и овде, а то више никад неће да се врати. Постојаће само нешто друго, негде другде, са њим или без њега, али никад више са њим овим садашњим и њом овом тренутном. Живот као речна, текућа вода у којој се можеш окупати само једном и никад више. И тај тренутак мора бити ухваћен у мрежу сладострашћа, иначе неискоришћен одлази у неповрат. Узалудно протраћен најлепши тренутак живота, онај због којега је вредело родити се.

Затим схвати да се догодило чудо: ja више не осећам себе. Нисам више ја онај који је постојао до сада, а ни она, како могу да видим, није више она која је била. Сада престајемо да будемо двоје, само смо пар, стапамо се у једно. Нека се све руши, нека сагори, али без пепела на крају. Само нека нестане. Мене више нема, ја престајем да постојим, жртвујем се на жртвенику неразума и нестајања. Нема свести, нема два стара ега, постоји само један, наш заједнички его. То изгледа немогуће али је ипак тако.

Напокон ово је природа. Први пут постајемо природни, трагачи за својим импулсима. Она је то хтела ничим присиљена нити заварана, ја то хоћу, па дакле ми смо само део природе у којој плутамо ту где смо и такви какви смо. Нико нас није ништа питао, догодило се и догађа то што се догађа, па хтели ми то или не. Без покрета, пута и циља. Не постоје више године, моје и њене, нема младих и старих. Губимо све што је лажно, сувишно, научено, бројке, чињенице, табуе, обзире и резоновања. Природа, природа, природа, са свим својим чудима, ћудима, хаосом у свету и у нама. Остаје само секс и потпуно предавање том примитивном, животињском импулсу, који све друго потире и поништава. Као земљотрес, вулкан са његовом неукротивом ерупцијом и ужареном лавом. Сила над силама, сирова, примитивна животна енергија, која тражи не да буде савладана, неутралисана, поништена, него искључиво максимално искоришћена, преображена у задовољство животом и то оно врхунско... Наметнула му се мисао да човеку за срећу није потребно да се узалудно супротставља силама природе у телу и ван њега, него напротив, да следи те силе, да им се препусти, да у њима плива и ужива. Јер, заиста, право уживање је то и само то. Дакле, да се слуша своја душа, али не само она, него да се ослушкује свеколика природа, универзум у којем човек обитава и у којем једино може да буде срећан, а никако негде изван њега.

Прихватајући са таквом мотивацијом и уз видно олакшање и опуштеност, резоновање своје партнерке, он пође ка њеним устима и њихове усне се спојише, а језици се нађоше и испреплеташе се. Пољубац је био страстан и бескрајно дуг. Она му није дозвољавала да своје усне одвоји од њених, тако да је он то морао да учини са извесним енергичним напором, објашњавајући да му је потребна пауза, да би дошао до даха. Био је пренадражен, али је чаробни тренутак намерно одлагао, пошто је био сигуран да сада врхунац среће ништа неће моћи да спречи.

Затим је он своју љубавницу окренуо на леђа, а она је спремно као да је само то и чекала, сама раширила своје дуге, витке ноге, обухвативши га њима чврсто преко леђа, око струка и привлачећи га невероватно снажно све више к себи. Он је био свестан још само чињенице да поседује кључ за отварање врата на уласку у онај магични свет сладострашћа, који га неодољиво привлачи. Имао је на уму у тренутку му синула мисао да мора да се максимално уживи у догађај који је у току, а нарочито на онај који предстоји, који га чека чим врата отвори и крочи у ту цветну бајку. Зато је с тим уласком отезао, вртећи се на улазу, као да се колеба, иако никаквог колебања није било. Требало је само сачекати максимално могућу концетрацију, призвати у свест све оне најлепше мушке снове, који годинама пригушивани вребају једну овакву прилику да би били остварени. Али никако протраћени.