Обична судница општинског суда. За судијским столом седи судија, а са његове леве и десне стране по један поротник у зрелим годинама. Са леве стране гледано од судијског стола седи Кристина, а са супротне, десне стране Топ. Судија отвара расправу и даје реч господину Топаловићу.
ТОП: Остајем у свему при поднетој тужби. Немам ништа друго да изјавим.
СУДИЈА (обраћајући се туженој): Пошто се, по сада важећем закону, приликом развода брака више не утврђује постојање кривице, о делу тужбе који третира наводну вашу прељубу не морате да се изјашњавате. Само да ли прихватате развод брака или не...
КРИСТИНА: Али ја бих ипак желела да се изјасним о свему што се у тужби наводи. Ако дозволите, молим вас.
СУДИЈА:Па добро, ако баш инсистирате. Пошто ми је ово данас последња расправа бићу стрпљив да вас саслушам. Изволите.(Он се заваљује у своју фотељу, руку прекрштених на грудима и благо забачене главе.)
КРИСТИНА (тешко изговарајући реч по реч): Све што је наведено у тужби је тачно, али није тако као што изгледа.
СУДИЈА: Како то – све је тачно али није тако?
КРИСТИНА (нестрпљиво): Очигледно морам то мало издаље. Видите, пре него што сам се удала за Томислава имала сам и друге младиће, са којима сам се забављала или како се то већ каже, са којима сам излазила. Сви су они у мене гледали као у богињу. Неки други мушкарац ме није смео ни погледати. Мој пратилац би направио сцену, долазило је и до физичких обрачуна...
СУДИЈА: А ви сте, изгледа, уживали у тим инцидентима?
КРИСТИНА: Било је то мало компликованије. Некако противречно сам се осећала. Са једне стране била сам срећна, јер сам те изливе љубоморе мојег дечка доживљавала као несумњиву потврду његове љубави, а истовремено сам се и прибојавала да се ти испади не измакну контроли. Некад би мене мој младић оптуживао да сам својим понашањем изазвала те нападне удвараче са стране, па би ми прилепио и по неки шамар, који ме, за дивно чудо, није ни најмање болео. Напротив, била сам срећна што је и тим шамарима показивао колико му је стало до мене. Што се боји да ме не изгуби. Нека је и посесиван. Није важно. И иначе желим да некоме припадам. Не патим за слободом. Она ми није циљ. Желим да живот проведем у златном кавезу са човеком којег волим. Да знам да имам некога ко је спреман да се бори и жртвује за мене. Да буде мој доживотни заштитник, па и господар... Ма, и тамничар. Зашто не. (Уздише)
А онда сам упознала њега, мог садашњег мужа, Томислава. Лудо сам га заволела одмах чим сам га први пут угледала. За мене више нико на свету није постојао.(Са сетом у гласу): Али он је био некако равнодушан. Никад нисам била начисто шта мисли, шта осећа, да ли ме воли. Ни знака неке љубоморе. Питала сам се да ли је тако нешто могуће. А ако јесте да ли је нормално. Тај догађај са улцињске плаже у тужби је тачно описан. Ја не могу да замислим ниједног другог човека који би се исто тако понео. Да оде да плива док мене по целом телу масира и милује својим прстима неки други мушкарац! Удварач! И још да остане у мору тако дуго, да је већ сунце почело да залази, па се преполовио број других купача. Већина је спаковала своје сунцобране и лежаљке, па отишла на туширање. Томислав се тек тада појавио мртав ‘ладан. Могла сам до тада да извршим прељубу да сам хтела. А он, ни речи.
Никаквог коментара. Као да се ништа није десило.(Пауза. Затим гласно, као неки прекор, протест): Зар онда није природно што сам почела да сумњам да ли ме он уопште воли. Да ли му је иоле стало до мене. Што значи да ми тада само преостаје да чекам када ће да ме напусти и препусти својој судбини. Требало је, значи, само да се појави нека друга жена, која ће му бити привлачнија, па да нестане. Као фатаморгана. А ја онда остајем сама, као употребљена и одбачена салвета. Нека хвала. Пошто сам јој се поверила, моја нешто старија колегиница на послу, Вера, која има сина тек пар година млађег од мене, сковала је тај план. Њен син Владимир требао је да одглуми мога тобожњег љубавника. Он ипак није хтео одмах да пристане. Чинила му се мало превише ризична та улога швалера. И то на очиглед љубоморног мужа. Једва сам успела да га убедим да је мој муж оперисан што се тиче осећања љубоморе. Па ипак да бих тог трапавог, тобожњег заводника, охрабрила, морала сам га подмитити са триста еура на име летовања у Грчкој, с тим да његова мамица за то подмићивање не сазна. Тако се десило то што је тачно описано у тужби. Дакле, опажање тачно, закључак погрешан. Да постоји могућност доказивања Владимир би ово што тврдим посведочио, као и његова мајка Вера. Овако ми само преостаје да молим Бога да ми мој драги муж поверује. Али и ако га изгубим, није важно.(јеца) Важније ми је што сам открила да није баш сасвим равнодушан, како се правио, и како ми се чинило да јесте. (Загрцне се, наставља да јеца). Срећна сам што видим да и он мене воли као и ја њега, и од тога ћу да живим до краја живота. (Потекле су јој сузе, вади из ташне марамицу, брише нос и сузе, па наставља, плачући): Али између мене и тога дечка није ништа било. У питању је само чиста глума...Уосталом, да сам заиста хтела да преварим мужа, зар бих то учинила на такав начин и то у тренутку када сам баш очекивала да он треба да се појави?
(У судници је настала гробна тишина. Сви су некако потресени. Дактилографкиња и жена поротник отварају своје ташне, ваде и употребљавају марамице).
СУДИЈА (као да се тек пробудио и још се није расанио свој упитни поглед управља на Топа): Чули сте тужену. Шта имате да изјавите? (Пошто тужилац и даље ћути, као да се колеба, судија наставља): Мислим да би било добро да сада направимо паузу, да мало размислите о овоме што смо чули, па да се тек затим одлучите...
ТОП (усправља се и чврстим, одлучним гласом, као да се нечега присетио): Рекла је да је, због магле на подгоричком аеродрому, како је јављено преко телевизије, очекивала да дођем много касније, односно да није било извесно када ћу да се вратим кући. Та ситница њену добро срочену и још боље одглумљену причу не чини баш много вероватном. Дакле, остајем при тужбеном захтеву за развод брака.
СУДИЈА (обраћајући се Кристини) Ето, чули сте. Прихватате ли развод брака или не?
КРИСТИНА ( са неком тешком горчином у гласу): Не видим шта ми друго преостаје. Прихватам (плачући).
