Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају стални проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!
И то одмах, сада и овде.
Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?
Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет нама намењен. Треба само само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.
Милош је свестан, његова мисао му то сигнализира, да је Светлана једна велика илузија његовог света. Он чак није ни сигуран да је заиста воли, иако су све његове најснажније чежње управљене на то да је освоји, да буде његова сва и за сва времена. А кад је напокон нађе и досегне, већ је разочаран. И свестан је да није разочаран у ту чудну жену, него у своју илузију коју је о њој градио годинама и још увек гради. Зато он ту жену не може да мрзи, али ни да воли онако како је замишљао да се жена може и треба волети. Разум га упућује другој жени, сасвим супротног менталног склопа, која објективно заслужује да буде вољена, али не може да је воли. Његове неукротиве жеље га и даље вуку оној која не заслужује да буде вољена, коју не може искрено да воли, али ни да је потпуно и трајно одбаци. Зато су његове мисли и осећања, кад је у питању та жена, у сталном међусобном сукобу.
Да ли је то љубав?
Ко то може да зна, ако не знају ни она ни он. Њих двоје су само двоје деце апсурда на животној вртешки који не желе даље да се врте у бесконачном бесмислу, али нису у стању да зауставе тај рингишпил, да би се скинули са њега. Онда тако опијени до бесвести настављају наметнуту им игру, коју чак ни смрт не може да заустави.
Да ли ће читалац успети да нађе решење за тај пар главних ликова романа? Нађено решење њима више не може бити од користи, али би могло помоћи другима који долазе и који ће доћи, кад се нађу на истој вртешки, истог овог света.
Марко Смуков
