Марко Смуков

XXXV

Пошто је обишао бројне знаменитости Бангкока и видео све што је вредело да се види и доживи, укључујући неки од 400 будистичких светилишта, па и међу њима највећи WAT POU, са позлаћеним кипом «умирућег Буде» високим 49 метара, као и храм FRA KEO у који је смештен «смарагдни Буда», народна светиња Тајланда са смарагдном главом, где и краљ долази три пута годишње да би Буди заменио одећу, а затим једва је дочекао да протекне прва половина аранжмана и да оде у Патају, туристички рај, да се одмори у зеленилу, да плива у мору и ужива у погледу на залазак сунца иза хоризонта. Thai Garden Hotel Pattaya је представљао баш такав смештај какав је желео. Окружен зеленилом, што му и само име говори, налази се на северном делу градића, а море и невероватно уређена, кристално чиста плажа на свега стотинак метара од хотела. До ње се стиже кроз бујну вегетацију, пешачком путањом без буке аутомобилских мотора, прашине и смога. Следећег дана хтео је мало и да прошета градом, па се спустио до градске плаже јужније око пола километра пријатне и пожељне шетње. Идући према југу са леве стране су зграде у низу, летњиковци и хотели, а дуж те асфалтне путање десно је море и плажа, са лежаљкама, сунцобранима и пригодним, покретним, трговинским тезгама, Та пешчана плажа је испарцелисана, тако да сваки закупац држи простор од стотинак квадратних метара и на томе простору има своје лежаљке, сунцобране и објекте погодне за игру и рекреацију. Нема ограде али се терени тих закупаца међусобно разликују бојама и врстама опреме. Временски неограничен, дакле целодневни боравак се наплаћује 20 бахта.

Већ првог дана ту на плажи чуо је неки брачни пар да разговарају на српском. Где нас све нема. Обично наши људи кад се, мада међусобно потпуно непознати, нађу у тако далекој туђини хрле једни другима, па се поздрављају као род рођени. Срећни што су се ту нашли и што могу да се испричају на свом матерњем језику. Мирко ту није ни дошао ради друштва и разговора, него напротив, па је тај пар земљака игнорисао. Молио је Бога само да остане непознат и да не мора ни са ким да проговори ни реч

После пливања и роњења у мору, што га је окрепило и вратило му младост и снагу, а није га толико исцрпло да би зажелео да спава, одлучио је да прошета улицом, поред начичканих, према улици отворених барова, са високим пултом и исто тако високим столицама, мада су гости, углавном гошће и младе Тајланђанке ииспијале своје лимунаде и воћне сокове, стојећи. Јер само тако могу да истичу своје лепе ноге, витак струк и заводљиве задњнице. Оне, чим угледају неког Европљанина или било којег пролазника беле расе, уз широки белозуби осмех, насрћу и на све начине покушавају да га намаме за неки од столова, ради пића и разговора. Мирка је изузетно лепа и згодна, али и превише млада, Тајланђанка просто ухватила за руку и довукла до шанка чаврљајући нешто на свом матерњем језику, који он наравно није могао разумети. Али је уживао у њеном звонком гласу и тиме био не мало изненађен, да је могуће уживати и у самом тону њему неразумљивих речи, које излазе из тако лепих, женских уста и пропраћене одговарајућим изразом тамних очију и мимиком, уопште. Наручио је себи виски, она је изабрала сок од лимуна. Он се успут играо кључевима своје хотелске собе, на повећем привеску на којем је било све написано. И име хотела и број собе. Девојка је те податке помно разгледала што њему, у том тренутку, ни најмање није било чудно.

Будући да је изгледала превише млада, можда тек око петнаест година, а иако није знала ни речи енглеског, Мирко је успео да је упита колико има година, јер ови домороци овде сви изгледају некако млађи него што јесу. Она на једној салвети написа број 30 па пошто он прште у смех она то прецрта па напише 25. Будући да се он и даље смејао вртећи главом у неверици она напокон написа 18 одбијајући даље да се ценка. Пошто је тај немушти разговор, као неко решавање укрштених речи, са девојком која не зна енглески, а ни он њен језик, потрајао, Мирко је попио и други виски, платио цех за себе и девојку, па отишао на спавање. Девојка ни најмање није изгледала разочарана што је није позвао да пође са њим. Сматрао је да она има задатак да својом лепотом и шармом привлачи муштерије и да су она два вискија, која је захваљујући њој попио, сасвим довољни да би хостеса оправдала своју улогу код газде локала.

Далеко иза поноћи, пред саму зору на вратима Миркове хотелске собе неко је жустро и енергично закуцао. Била је то она, девојка из бара, сва некако уплашена, успаничена. Онако збуњена, успела је ипак да му, уз помоћ гестикулалције стави до знања да јој је потребан смештај до сутра, па га моли да је прими на спавање. Иако је у истој соби још један кревет био слободан, али неразмештен, девојка се скинула сасвим гола и завукла се код Мирка под покривач. Мада није био баш сасвим сигуран да ју је разумео, њему је до свести допрла њена несувисла прича да је неки шездесетогодишњак, Американац издахнуо док је био у трансу између њених ногу, па да је сада полиција тражи да би се разјаснило шта је то било, шта се тачно догодило...

А она не жели да се суочава са полицијом док се не прибере како би могла да се паметно постави, тако да себи не навуче на врат неку невољу. Име хотела и број Миркове собе је запамтила са оног привеска на којем је био кључ, па јој се учинило да је он добар човек и да ће је примити, без икаквих других обавеза.