Марко Смуков

XXXII

Након, једне од многих непроспаваних ноћи, брига и стрепње, догодило се оно што он ни у својим најгорим, ноћним морама није могао сањати. Док је поред досадног ТВ програма, бројао ситне, послепоноћне сате, брижно очекујући да му се ћерка врати са прославе рођендана њене другарице Јелене, она се појавила отеклог лица, свег у модрицама. Само је пројурила поред оца, побегла у своју собу, кратко му одбрусивши, тоном којим му се никад раније није обратила:

«Ништа немој да ме питаш...»

Мирко је скочио са кауча на којем је седео и покушао да уђе код ћерке да се објасне али врата су била закључана. Викао је да он то не може да поднесе, да мора да зна шта се десило, али Мирјана му је само нешто блажим, скоро молећивим тоном, кроз затворена врата одговорила да није ништа страшно, да се смири, да она сада мора да спава и да ће му сутра све објаснити.

Наравно, Мирко није могао ни помислити на спавање. Нестрпљиво је чекао да сване следећи дан и да се негде око једанаест сати појави Мирјана са оним истим модрицама које су сада већ попримиле неку жућкасту нијансу. Пошто се умила, глумећи добро расположење, спустила се на кауч поред оца, загрлила га, више пута пољубила и тек тада заплакала:

«Тата, смири се и само ме пажљиво саслушај. Уосталом, и немаш шта друго да учиниш. Ти си ту потпуно немоћан, а твоја помоћ ми овог пута и не треба. То што ми је учинио, заслужила сам. Али ја га волим, а и он воли мене. Удаћу се за њега...»

Мирко је на мах схватио да је неми играч у некој, глупој телевизијској серији, коју је за њега осмислио и изрежирао неко изван његове моћи поимања. Да је његова судбина варљиво сунце, којим га је подарила природа, оно које се незаустављиво креће по својој, чудној орбити, да би га само понекад, накратко огрејало, а да затим неумитно залази иза линије хоризонта. Шта учинити?

Ништа! Баш ништа!

Али отац сам, дођавола! Не могу ваљда тако пасивно да гледам како моје дете, безглаво срља у бездан! Сетио се да је једном, за злу не требало, забележио регистарски број аутомобила, неког пежоа, којим је пар пута неко довезао Мирјану. Јер неки глас из подсвести му је већ тада сугерисао да то не слути на добро. Пошто је нашао ту забелешку није му било тешко да од полиције добије име и адресу власника возила. Да ли је то и батинаш којег тражи? Одлучио је да блефира, као да већ зна, да је чак сигуран у то.

Када је позвонио на вратима стана у једном новобеоградском солитеру отворила му је млада жена, држећи на руци једногодишње дете. Из унутрашњости стана допирао је још и плач другог, рекло би се нешто старијег детета, које нешто као да протествује, нешто није по његовој вољи, па бесно вришти.

«Да ли је ово стан Ненада Лазића?», пита Мирко жену.

«Нешо, тебе траже», рече жена, повлачећи се унутар стана.

Појављује се младић средњих двадесетих у кошуљи раздрљених груди и дугих раскопчаних рукава, који опуштено ландарају око руку. Лево око му је мање од десног, жмирка на њега. У устима му се дими, о отромбољену доњу усну , залепљена, делимично попушена, цигарета. Он за собом затвара улазна врата стана и стојећи ту испред улаза, гледајући изненађено у Мирка, са дозом мрзовоље и нестрпљења у гласу, пита:

«Мене тражите? Ко сте ви?»