Марко Смуков

XVIII

- Не господине, Рашо. Лану већ дуже времена нико од нас није видео. То знам по томе што кад се скупимо, па се распричамо о свему и свачему, а највише о нашим школским данима, друговима и другарицама, да се сви ишчуђавају где је то Лана могла да нестане? Да баш никаквог гласа ни трага не остане за њом.

- Па ваљда међу вама има нека девојчица или дечак, са којима се највише дружила и евентуално им се поверавала. Неко одређено, уже друштво у којем се највише кретала?

- Е па ето, није пушила ни пила, избегавала је ризичне жураје, на које смо сви ми одлазили, а Софија је њена најбоља другарица. Софија Гаврић. Међутим, нешто су се замериле, једна другој. Софија је у стању да бризне у плач кад год се те њихове свађе сети. Љути се кад је на то подсетимо. А никоме не поверава шта се то тако страшно, стварно десило, због чега су се, њих две, тако замрзиле.

- Добро децо, хвала вам. Потражићу ја већ Софију да чујем о чему се ради.

- Добар дан. Ви сте господин Гаврић?

- Тако је. Пише и на вратима. А ко сте ви?

- Ја сам Радош Градић, отац Лане Градић. Како чујем моја ћерка и ваша Софија су биле најбоље другарице.

- Биле су, боље да нису.

- Зашто тако?

- Па да будем отворен, ваша ћерка није најбоље друштво за моју девојчицу.

- Зашто то кажете?

- А зашто ме то уопште питате? Шта је ту чудно? Ви сте убица, то је доказано и пресуђено, одлежали сте у затвору своје, а ћерка вам је скитница, која напушта своју мајку и своје породично уточиште. Да ли вама то изгледа нормално?

- Добро, морам признати да сте у праву, па не смем да се осетим увређеним.

- Па, немате ни право да се вређате.

- Платио сам своје, па и за оно за шта није требало да плаћам, и имам сва права.

- Право или неправо, тако је како је и то се неда избрисати.

- Сад ми је важно само да нађем своје дете. Тај циљ ми даје снаге да истрајем. Да поднесем све увреде и понижавања на која могу да наиђем. Па и оваква као што је ово. Уосталом, ви тако говорите зато што не знате све чињенице. Појединости те жалосне ситуације у којој сам се нашао ја, а затим и моје недужно дете. Кад би имали стрпљења да их чујете, можда би промениле ваше становиште.

- Ваше недужно дете је, користећи моју и женину одсутност, а затим и блискост са мојом ћерком и њену попустљивост, овде, у овом стану, примала зрелог, нама непознатог човека, са којим је дошла у физички сукоб, тако да је искакала кроз прозор из мојег стана. О томе се шире интриге по целом овом крају у којем намеравам и даље да живим, јер долазила је полиција, проваљивали су улаз у мој стан, пукла је брука... Зар ми је потребно да знам нешто више да бих прогледао? Жалим, сада ћу морати да затворим врата и да вас замолим да ми се више не обраћате. Збогом.

- Са мојом Софијом да разговарате насамо! Како се усуђујете? Да ли сте ви свесни шта тражите? Каква дрскост. Она не жели са вама ни са вашом ћерком, ни са вашим братом, нити са било ким од вас да разговара. А и кад би она то хтела, малолетна је и нема право одлучивања о томе. Ја јој не бих дозволио. Језик бих јој ишчупао. Носите се и ви и сви ваши са вашим проблемима. И не излазите ми више пред очи.