Марко Смуков

НАЂЕНКА:

Зорана који није долазио к свести, колима хитне помоћи одвезли су у Ургентни центар. Како сам касније сазнала благовремено је оперисан, саниран је крвни подлив у мозгу, тако да није дошло до опасног стварања угрушка. Лекари су, што се тиче прогнозе, песимисти у погледу последица по стање мотористике, али је пацијент ван животне опасности. Данијела, Викторија, Жића и ја смо приведени код дежурног истражног судије, где смо ипак изнели сваки своју верзију догађаја.

Уствари, ја и нисам имала шта да кажем јер сам видела само део онога што се десило. Стигла сам кад је Зоран већ лежао онесвешћен, па и не знам шта је тачно томе претходило. Јесте, ја сам позвала хитну медицинску помоћ, а они по правилу одмах обавештавају и полицију. Нисам била присутна испитивању оних троје, али како сам касније сазнала, Викторија и Жића су сложно тврдили да је била по среди само незгодна брачна свађа али се нису успели усагласити у појединостима, док је Данијела испричала све тачно како се и догодило, с тим што је непрекидно тврдила да су Зоран и Жића мучили Викторију, па да је зато она морала да се умеша, да би жену заштитила. “Да би јој спасла живот”! Она је ишла у детаље, тако да је испричала и више него што се од ње могло очекивати. Однекуд је ископан податак да је већ лечена у институту за ментално здравље, па је поново тамо упућена “до даљњег.”

Обзиром на то како ме је, док смо испред канцеларије дежурног истражног судије чекали, својим немуштим, искошеним погледима стрељала Викторија схватила сам да се ничем добром од ње не могу надати. Била сам спремна на најгоре. И заиста, када сам се нешто касније, вратила у стан тамо сам већ затекла нешто мало својих ствари потрпаних у најлон кесу, а избачених у предсобље, поред излазних врата.

На врху унутрашњих степеница стајала је Викторија и само дрекнула:

• Напоље! – па ми окренула леђа.

• Али зашто? – нисам се могла тако лако предати, јер нисам видела шта сам то погрешила.

Викторија ме погледа с презиром, па рече:

• Нећу шпијуна у својој кући.

• Ма, само сам позвала хитну медицинску помоћ. Да нису тако брзо стигли можда не би ни успели да му спасу живот. Зар би за тебе било боље да су овде затекли леш?

• Напоље! –дрекнула је још жешће.

• Али где је остало? – прозборила сам пошто сам отворила кесу и бацила летимичан поглед на ствари у њој.

• Хоћеш да кажеш да си имала више када сам те покупила из прашине у оној селендри?

Значи тако то иде. Без отказа и отказног рока, а о отпремнини и да се не говори, па ни о неплаћеном делу зараде.