Марко Смуков

ВИКТОРИЈА:

Данијела и Зоран су се скоро сасвим преселили у наш стан. Одомаћили се као неки наши кућни љубимци. Нарочито је она била свеприсутна. Мене никако није испуштала из вида. Пратила ме је чак и у тоалет. Не би можда било умесно да детаљишем колико је све далеко била спремна да иде. И колико је ишла. Више скоро да се нисам могла ни истуширати, а да ми она при томе не асистира. Сапуња ме, трља ми леђа, љубећи ме успут по целом телу. Довољно би било да је после свега помилујем по коси или по образу “добра, мала куца” па да она бљесне неки сјајем среће и радости. Да овлажи и мастурбира тако у положају у којем се нађе. Само да се на трен, дискретно, послужи својим прстићима. Ја бих се при томе правила да ништа не примећујем, мада је било тако очигледно да се сва тресе од бурног свршавања. Ваљда јој више ништа није било ни потребно да би дошла у стање екстазе.

Онда се једном догодило то , чему се нико од нас није надао, нити се могао надати. Мора да сам ја ипак мало претерала са својим егзибицијама, уживајући у чињеници да на планети постоји биће, које ме тако, безгранично, обожава. Мислим да смо сви опседнути жељом да будемо тако снажно некоме пожељни, али то посебно и нарочито важи за нас глумце. Наиме, и најмање успешни глумци и глумице, природно, чезну за одобравањем и аплаузима публике. То колективно обожавање на сцени је колико пожељно толико и варљиво. Пре свега не мора да буде искрено, јер се неком невидљивом индукцијом преноси од једног дела публике до другог, па сви сложно аплаудирају. Како они који су стварно одушевљени тако и они, који можда једва чекају крај представе па да изјуре на улицу, на ваздух. Треба само погледати како се нестрпљиво, као да је букнуо пожар, гурају на излазним вратима. Дакле, колективно одобравање публике паметном глумцу и глумици, сигурно мање значи него обожавање неке јединке из њеног, блиског окружења.

Према томе, по природи ствари глумци се претварају да су оно што нису, па се за тај позив опредељују углавном особе са неким цртицама хистерије, које носе у својој интими, спремне да на себе навуку све врсте маски и да играју све врсте улога, за које очекују да би могле бити прихватљиве како у позоришту и на филму, тако и нарочито особама из њиховог блиског окружења. При томе често губе осећај непрекинутог тока сопствене личности. Осећај унутрашње суштине, онога што представља стварни, сопствени его. Тако и ја: осећала сам да не постојим сама по себи. Бојала сам се самоће, поготово пошто ме је тако грубо напустио, тачније речено одбацио Срђан, па сам само дрхтала од страха да ћу морати да се суочим са сопственом празнином. Парадоксално или не, осећала сам да реално живим само док глумим да сам неко други, јер једино тада чинило ми се да сам жива и стварна. Иначе, западам у бездан крајње неподношљиве депресије из које ме може извући само нека активност и то нарочито она екстремно агресивна.

Дакле, те ноћи смо као и обично сви четворо били сасвим голи. Опружени по оном истом француском лежају, на којем је наш четвороугаони, свингерски однос, пре неку годину и започео. Пили смо, Ко вино, ко пиво, ко вотку или виски. У испијању жестоких пића предњачила је Данијела. Испијала је на екс чашу за чашом. Као да жели да се удави у алкохолу. Била је баш секси неодољива тако зајапуреног лица, расплетене косе и зажарених, светлих зеница, па није чудно што су Зоран и Жића прионули најпре њу да обрађују.

Зоран се ваљда надао да је то прилика кад би своју жену могао преломити да напокон заволи курац.

Али узалуд. Она је и даље гледала само мене. Напокон, и с тим треба рачунати, зар није смисао живота да се увек када се за то укаже прилика учини нешто што није у складу са стварношћу која нас окружује. Прекрши понеко правило, обори неки табу, учини нешто неочекивано... Прво ми је лизала табане, па сисала један по један, све ножне прсте редом. Наши мужеви су ваљда мислили да је у том положају на све спремна навалили су на њене доње екстремитете. Размицали су јој ноге, покушавајући један па други да своју главу увале у њено међуножје. Узалуд. Она је била још увек толико присебна и одлучна да им се не дозволи, па се свеједнако праћакала и ритала, тако да су на крају ипак морали одустати. Сели су на кауч, надркавали се и гледали како Данијела својим несташним језиком обрађује моје тело, део по део.