Марко Смуков

- Ћао, Милоше. Не могу више без тебе.

- Али ти си мртва! Ја сам те сахранио...

- Не, ниси. То је био сан. Узалуд си се трудио да тај сан оствариш. Ово је стварност, наша стварност. Дођи, загрли ме. Чезнем, луда сам за твојим загрљајима.

- Не могу.

- Знам, ни ја не могу до тебе. Тако нам је суђено да не можемо једно уз друго, али ни једно без другог.

- Па шта онда? Никад нисмо ни могли. Ни заједно ни одвојено. То је управо карактеристика наших односа. Можемо само да умремо.

- Не ни то.

- Како не?

- Нити ја могу да умрем без тебе, нити ти можеш да живиш без мене.

- Зашто не би могли. Нисмо везани ланцем.

- Јесмо, везани смо. И то нечим много јачим него што је ланац од челика. Наш ланац је од љубави или од страсти, можда од нетрпељивости или чак мржње, јер љубав и мржња су само две стране исте медаље. У сваком случају, наш ланац је нераскидив.

- И ти, како онда крстиш то што је било између нас.. Ја се ево убих од размишљања шта је то било. Да ли си барем сигурна да је то ипак била љубав?

- Не, нисам. Јер и не знам шта је љубав. Толико сам о томе слушала, читала, а ипак ништа нисам схватила. Многи су ми тако олако изјављивали љубав, говорили ми да ме воле, а то ипак није било ни налик љубави. Ти ми никад, баш никад, ниси рекао да ме волиш, па ипак си се понашао као да ме волиш. Показивао си нешто као љубав, онако у назнакама.

- Хоћеш рећи да ниси знала да те волим?

- Како сам могла да знам, ако ми никад ниси рекао да ме волиш. Па чак ни да ти се то случајно, спонтано, омакне док водимо љубав.

- Али ни ти мени ниси рекла да ме волиш.

- Можда се то и не говори, осим кад се лаже, кад се тиме жели постићи неки циљ. У сваком случају не говори се ако си искрен, па не желиш да обмањујеш, а ниси сигуран да стварно волиш.

- Значи ниси знала да ли ме волиш?

- А ти? Па, ни ти ниси знао да ли ме волиш или не. Али зар ти нисам показала колико ми је стало до тебе, па да закључиш да те волим?

- Како сам могао знати да ли ме волиш ако си стално брбљала о другим момцима у сиво плавим оделима, са уским, белим пругама, који су се возили на својим «веспама»?

- То су само речи, које ништа не значе.

- А кад си се оног дана појавила на Калемегдану и онако безобразно се разметала вереничким прстеном, говорећи ми безобзирно да се удајеш за Бориса, нећеш ваљда рећи да је то личило на љубав? Ни најмање те није бринуло како се то мене доима. Како ћу ја да се тада осећам.

- Можда сам само хтела да видим колико ти значим, да ли ћеш нешто да предузмеш поводом тога. Да се бориш за своју љубав, ако је осећаш.

- А новац? Зар ти није био најважнији новац.

- Није наравно. Новац је само играчка. Спортски риболовци не лове рибу да би је имали за ручак, или да би стицали богатство, коцкари се не коцкају само због тога да би дошли до туђих пара, лекари не лече само због новца, па ни адвокати не пружају правну помоћ само онима који могу добро да плате... Има у свему томе мало и игре. Ништа ниси разумео. Није све у резултату, поготово израженом у новцу. Има нешто и у самом процесу, току игре. Читав живот је само једна игра. Да није тако зар би богаташи тако жестоко, па и по цену сопственог живота и здравља, тежили за још, још и још пара. Па и пошто су већ остварили завидан степен материјалног благостања.

- Занимљиво. А кад си оно у твом стану клекла испред мене, отпочела са фелацијом, па испружила руку и узвикнула: «То ће да те кошта триста марака, плаћа се унапред...» да ли је и то била љубав или само игра?