Ако је мој чланак "Поезију има ко да воли", објављен у "Политици" 12.априла 2008. г. о збирци песама "Боје сутона" писца Марка Смукова, уз оних неколико реченица датих у рубрици "Са издавачке траке", допринео да се та књига распрода у року од пар месеци, то је само доказ да ова тема заокупља пажњу читалаца. Тада су се и продавачице у књижарама чудиле што неки читаоци купују по неколико примерака те исте књиге, наводно "за поклоне". Коме то може да смета? Читаоцима популарног листа сигурно не. Можда тек сујетама понеких извиканих, литерарних величина, које су ваљда умислиле да новине због њих излазе...
Сада као да се нешто слично понавља и са романом "Старац и сунце", који се, од истог писца, појавио крајем прошле године у издању "Прометеја - Београд" (неки кажу "мале издавачке куће која објављује велика дела"). Продавац књижаре "Дерета" у Кнез Михаиловој се чуди што неко уопште тражи ту књигу ("Кад је то била промоција?"), а у књижари "Стубови културе" проналазе је тек преко компјутера. Књижари никако да схвате, а то важи и за књижевне критичаре, да нисмо сви залуђени за капиталним делима Добрице Ћосића, и иних, изрекламираних величина. Да желимо и нешто ново, несвакидашње, као што је најновији роман Марка Смукова, "Старац и сунце".
Читко и питко написана књига, коју би без стида могао потписати и Пауло Коељо, а што се тиче потресне фабуле, овај писац светских бестселера можда би могао и позавидети нашем аутору, Смукову, на одабраној теми и добро осмишљеном сижеу. Мислите да претерујем кад то кажем, а роман "Старац и сунце" нисте ни погледали, а камоли прочитали! Ето тако то овде код нас бива. Све гледамо, меримо и вагамо само из перспективе непокретног низа стереотипа. Да нисам пристрасна позабавићу се и другим, веома траженим романом "Свингери" који је Смуков објавио уочи прошлог сајма књига.
Кад ту описује порно перверзије и садо-мазо сцене писац Смуков непоколебљиво и лудо храбро, на до сада невиђен начин, иде до краја. А то иритира неке читаоце. Нарочито оне који читају површно, с брда с дола, и пре него што роман дочитају до краја. Онда се после правдају, нису знали да ће тако добро да се заврши. Да се писац на крају ипак "извадио". Уствари ради се о научно заснованој психолошкој драми, па није чудно што један универзитетски професор психологије изјављује да му је жао што њему самом није пало на памет да тако нешто напише.
Питам писца Смукова зар није могао, како би то хирурзи рекли, резати мало плиће, а не баш до дна, до саме плоче операционог стола? Он се смеје и каже: Не, још није време за то. Треба прво раздрмати овај непомични ред стереотипа.
Марина Млађеновић, Београд
