Ако напишем ово што сам видела и чула, изгледаће као да рекламирам прозног писца и песника Марка Смукова и његову књигу поезије „Боје сутона". Јер, тачно се зна ко има право да буде рекламиран. Као и да је могуће објавити само приказ дела оних о којима је већ писано, који су већ превише рекламирани! Ето, од недавно је чак и наша омиљена „Политика" подлегла том стереотипу, па ниједан недељни, Културни додатак не може да прође без обавезног прилога писца Г. Б. да би, почетком ове године у истом броју била објављена чак два позамашна прилога истог писца! А да угледа светло дана неки противстав неприкосновеном критичару, можемо само да сањамо.
Јадна наша култура кад већ годинама није у стању да изнедри барем још једног, макар приближно тако генијалног посленика писане речи, е да би некако попунили новински простор, како се не би појављивали стално једни те исти. С друге стране, стално слушамо жалопојке како поезију готово нико више не чита, а у сваком случају да се никад ниједна збирка песама није нашла на топ листи најчитанијих литерарних дела. А дали је баш тако? Наиме, једном приликом сам се нашла у књижари Народне књиге у Цетињској улици, када је једна девојка купила чак четири књиге песама „Боје сутона" Марка Смукова, што је чак и продавачицама било чудно. На питање једне од њих зашто купује више примерака исте књиге, девојка је одговорила:
-То купујем за поклоне. Заиста, зар постоји лепши поклон него што је књига. И то баш оваква збирка песама која представља прави букет ружа, који не кошта превише, исто тако лепо мирише, а не вене. Испричала сам истиниту причу. Ко не верује нека провери. А уредник „Политике" нека одлучи да ли би објављивање ове цртице било на штету реномеа цењеног листа или напротив.
Марина Млађеновић, Београд
Политика, 12. април 2008.
