"Јунаци Марка Смукова у животној школи завршавају све испите. Узор писцу Смукову је, дакле, живот сам. Јер имао је повлашћен положај што је кроз професију био у могућности да живот посматра са стране, а што је касније у животу веома профитабилно за успешно књижевно стваралаштво.
Марко Смуков своју женску јунакињу Маријану потретише као издвојену личност како због чињенице да сувише рано остаје без оба родитеља тако и обзиром да је живот ни у ком смислу ни најмање није мазио. Она ипак при томе не губи своју хуманистичку наклоност према животу, нагон да по свку цену чини само добро.
И иначе та морална компонента, важна компонента у прозном стваралаштву Марка Смукова, тако уочљиво изражена у роману Маријана наставља се и у збирци кратких прича Свакo своју причу ... да исприча, где представа о животу овог писца јесте сложена али не од неких историских громада, него од оних свакодневних ништа мање значајних ситуација. Ни једна од тих прича не завршава се у истој равни у којој је зачета. Увек на половини или при крају долази до изненађујег прелома, када бљесне ватромет финог, ненаметљивог, окрепљујућег хумора. Тако одједном оно што је започето као драма прелази у хумореску. А то је онај лековити хумор у делима Марка Смукова који помаже да се тако уз смех или осмех превазилазе све пагтње које нам живот неминовно доноси..."
Милета Аћимовић Ивков, са промоције 16. децембра 2002.
