"Да заиста ништа није онакво какво нам изгледа да јесте, показује и нови роман Марка Смукова, "Трапез" (Народна књига).
Тако је једна млада девојка циркуску представу, кад се артискиња откачи од свог трапеза и као птица високо у ваздуху, а без заштитне мреже доле, полети у сусрет свом партнеру, који је на тачно одређеној тачки дохвата својим рукама и чврсто држи, видела као најлепшу љубавну песму која се може замислити. Кад је Наташа то своје опажање објаснила свом дечку Ненаду, другом од главних ликова овог романа, он је тек тада постао свестан те романтичне димензије једне, површно гледано, обичне, циркуске представе. Девојци се њен младић тад учинио као особа од највећег могућег поверења, као онај артист на трапезу који никад не би дозволио да му партнерка падне у амбис. Између њих је заиста тада, у том тренутку, то била једна снажна узајамна приврженост, љубав каква се ретко виђа. Али неминован растанак је постао велико искушење за Ненада. Наташа је стисла зубе и храбро, поносито се суочила са свим недаћама њене сурове судбине, мајке са ванбрачним дететом. Њено држање је веома занимљив тест за читатељку која би се нашла у истом положају или би могла да се уживи у њега. Поступити тако или супротно од тога, што би можда пре било за очекивати, па макар и уз сва понижења која уз то готово извесно иду.
Ванбрачни син младих љубавника је слика и прилика своје храбре, пожртвоване и поносите мајке. Напокон да се у нашој литератури појави један заиста, у сваком погледу уверљиво позитиван лик. Јунак младих нашег доба. У односу на њега сви остали јунаци овог романа као да и не живе, него се само играју живота. Ипак, писац Смуков у складу са својим схватањем живота према добром добар, а ни са ким зао, никога од њих није оставио без алибија. Зато се поставља питање: Да ли је могуће градити драму без иједног потпуно негативног лика? Смуков доказује да је то не само могуће, него и веома занимљив прилаз, тако да се роман чита без предаха. Захваљујући лепом стилу аутора, књига се прима као штиво читко и питко. Живот се после читања ове књиге прихвата као лепо и срећно битисање.
Очигледно је Смуков, пишући овај роман, мислио пре свега на свог читаоца. Није хтео да га дави и гњави, него да га учини срећним и наведе да буде племенит, да воли људе и живот који му је само једном дат. Дакле, овај роман није пука забава, а ми ћемо се држати оног начела да уметничко дело не треба бранити. Ако вреди живеће."
Г.Ј.
Глас јавности 25. новембар 2006.
