Марко Смуков

Уз прво издање: 

"Необичним сплетом догађаја, које само живот може да 'намести', један лоз повезаће судбине и драме неколико породица - раздвајајући оне који се не воле и повезујући друге који су љубав заслужили."

 (Ана Пековић) 

Уз друго издање:

"Да је, како је писао Црњански,'случај највећи комедијант у свету' показаће и ова прозна књига Марка Смукова. У шуми великог града и шуми живота, 'деца апсурда' јунаци овог узбудљивог романа, настоје да досегну просторе среће, односно да оваплоте властиту представу о животу који је потпун само када је заснован на љубави као темељном полазишту. А како су Смуковљеви јунаци упорни борци, њихове судбине увек бивају опредељене ка страдању и емотивним губицима. Бивајући, дакле, јунаци који пате, они настоје да избегну замке судбине, људску пакост па и идеолошко-политичке условљености и да им се супротставе највећом силом коју поседују: вером у снагу младости, душевну чистоту и правичан, повољан исход."

 (Милета Аћимовић Ивков)

 "Један од главних јунака Милош, у поглављу 'Апсурд' којим се у посмртном говору опрашта од своје контроверзне љубавнице, коју под пљуском кише нико није дошао да испрати, према интерпретацији писца даје антологијски текст о љубави, животу и смрти, тако да се може сврстати у најлепше естетске и филозофске текстве, остајући у оквиру лепе књижевности, чак и кад се говори о ружним животним појавама."

 (Симо М. Турудија) 

"Смуков као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота."

 (Васа Павковић "Новости" 6. септембар 2002.) 

 "Животни мото писца Смукова је увек био исти: 'Према добром добар, а ни са ким зао.' На овом начелу заснивају се и сва његова књижевна дела. Ваљда због тога у његовој прози нема злочинца који не заслужује, ако не помиловање, онда барем неку врсту разумевања. Аутор сматра, на основу вишедеценијског искуства, да није лако разлучити ко је одговоран за зло."

 ("Политика" 29. јануар 2007.) 

 "Смуков је богато правничко искуство, лепим стилом, успешно, преточио у литературу, кроз ликове као што је остарели пензионер, који се у дотрајалом оделу и само са једном пртеном торбицом, после пола века, враћа из далеке Аустралије у родну земљу. Богати синови неће да га приме, сиромашна ћерка и зет га примају са одушевљењем..."

 ("Глас јавности" 5. март 2004.) 

Реч аутора уз треће издање:

Моје најбоље књижевно дело? Не знам. На то питање неки други писци, кад вреднују своја сопствена дела, можда могу да одговоре, ја не могу. Поштујући суд читалаца могао бих рећи да су међу најбољима можда "Табу", "Залутали у сопственом привиду", "Трапез", дакле неко од оних која су распродата, тако да их више нема у књижарама. Ипак, само "Лоз" је доживео, ево, већ треће издање... Дакле, можда. Процените сами.

 (Аутор)