"Старац и сунце" је роман о љубави која не познаје препреке и табуе, која се деси када је најмање очекују и у ситуацијама које људи обично називају случајностима. Роман прати постаријег универзитетског професора Мирковића, који једног хладног снежног дана присуствује немилом догађају, који ће променити његов дотадашњи живот и учинити га узбудљивијим него икада. Присуствујући отмици младе девојке, у њему се одвија борба између два избора: умешати се или остати по страни; ризиковати или остати сигуран; помоћи или окренути главу. Одлучујући да се одупре злобницима и помогне незаштићеној девојци његов живот поприма сасвим, сасвим другачији ток...
Аутор овог романа, што је иначе својствено његовом стваралачком раду, додирује теме које представљају табуе у данашњем друштву. Главни мотив који Смуков истражује у овом роману је љубав и могућност љубави између старијег мушкарца и млађе, много млађе, девојке. Да ли је таква љубав могућа и да ли је чиста, каква љубав мора бити? Да ли може одолети времену и победити искушења пред којима се налазе љубавници? Да ли може преживети осуду друштва, исмејавање? Колико је јака та љубав и шта се из ње може изродити?
Овај роман истражује и међуљудске односе које само људи могу учинити тако компликованим, непредвидиве догађаје које живот испоручује и снагу коју људи у себи носе да би се са таквим догађајима носили. Колико је потребно снаге да бисмо могли преболети, примити ударце и подићи се поново, устати и наставити живот, учинити га лепшим, ако не, онда само подношљивијим? Али понекад и угодити себи. Да ли је могуће побећи од одговорности и размишљања или постоје људи према којима гајите љубав и имате потребу да бринете и водите рачуна, чак и кад они то одбијају? Да ли је могуће пустити вољену особу од себе, само и једино из љубави? Бити толико несебичан како би се вољена особа учинила срећнијом, тамо негде другде.
Свима је потребна љубав као сунце да га греје, сунце без сенки, поручује на крају сам Марко Смуков.
Миљан Ушћумлић
