Парафразирајући ону познату изреку да није тешка робија, тешки су робијаши, могло би се можда рећи: није тешка старост, тешки су старци, а то значи они прерано остарели млади, опхрвани скептицизмом и негативистичким погледом на свет, који својим поступцима загорчавају живот сами себи, али и другима, нарочито онима биолошки, дакле стварно, остарелима. Као да једина брига старих треба да буде испуњавање очекивања младих. Зато и не изненађује што знаменита списатељица у својој књизи, део - белешка о писцу - избегава да наведе и годину свога рођења. Бити стар или само старији од неких, других тако постаје мана коју ваља крити! Бар да је неки изузетак.
Затим онај веома распрострањен еуфемизам "бака" и "дека", чак и званично у медијима! А зашто? Ваљда зато што се сматра да је срамотно бити оно што јеси, а то значи баба и деда! А тако је једноставно, па и лепо ствари називати правим именом у складу са оном: Ј' apelle un shat un chat. Зато je импресивна побуна оне старице која на ТВ протествује: ја могу да будем бака само за своје унучиће, а ви изволите наћи прикладнији израз. Наравно, зна се коме је потребно тепати и повлађивати извештаченом љубазношћу и изразима тобожњег поштовања из којег провејава слабо прикривено ниподаштавање. Старцима то сигурно није. Оставите им њихово достојанство. То је једино што им, поред оскудних пензија, још преостаје. Зато обзиром на истинска догађа и не изненађује идеја, Марка Смукова да напише роман "Старац и сунце" (Прометеј - Београд 2008., књижаре "Дерета" и "Стубови културе", односно на сајту www.prometeј-beograd.rs) о пркосном старцу Мирку Мирковићу, који безгранично и толико несебично воли своју, знатно млађу жену да је ослобађа њене заклетве на доживотну, брачну верност и одриче се њене физичке присутности, како би јој омогућио срећу са њеним вршњаком, а за самог себе бира достојанство у осами, као сопствени, добровољни лапот. Само да је што даље од оних најближих, како би их ослободио грдних напора да му изражавају своју захвалност и поштовање којег уистину нема. Старац им, али у мислима да их не би повредио, поред свега осталог што му је на души, поручује: нећу вас за сведоке мојег физичког и менталног пропадања. Можда због наслова ове књиге изгледа парадоксално али у суштини ово је роман намењен превасходно младима, који ће, ако буду имали среће, неминовно једном остарити, па ће им добро доћи то мало сунца за старце. Написах ово зато што млади избегавају да о тој теми пишу, а старе ни иначе нико не жели да слуша.
Ивана Драговић
