Борхес је учио своје студенте да писање треба да обрадује читаоца. Говорио је „ако вас нека књига не заинтересује одмах, оставите је...“. Писац Марко Смуков је отишао и корак даље. У уводу за свој најновији роман „Свингери“, на којем се штампарска боја још није ни осушила, а већ је изазвао бројне полемике, написао је, између осталог, и ово: „Нека евентуално стидљиви читаоци не отварају ову књигу. Ако није баш принуђен да гледа, нико нема права да се згражава над оним што му се, тобож, не свиђа“.
Пошто се не догађа баш често да аутор и писац предговора изричито одвраћају читаоца од куповине књиге коју представљају, ово што је претходило изгледа као препреден начин да се постигне контраефекат - да се читалац, напротив, заинтересује, заинтригира, заинати и тако се наведе да жртвује неку стотину динара да би купио једну такву књигу како би видео о чему се заправо ради. Може и тако да се схвати, али само под претпоставком да су читаоци самостални, неповодљиви, инаџије. А нису. То нам могу посведочити многи библиотекари или продавци у књижарама, где читаоци веома често питају тамо запослене коју књигу да позајме, односно купе, што значи да људи, углавном, не желе сами да одлучују шта им је чинити. Напротив, веома често желе да чују препоруку другога, некад чак савет, директно упутство, како да се одлуче.
Док пловимо романом „Свингери“ Марка Смукова, као морем презасићености и похоте, луди ће и даље да лудују, мудри ће да мудрују, плашљивци ће да се плаше, колебљивци ће да се колебају, а време ће свима да протиче истом, метеорском брзином. Све до оног неминовног изласка из животног лавиринта, краја свих крајева, који, мада најчешће посут ружама, бираним опроштајним речима, ни најмање није леп. Као наравоученије, извукла бих да нам преостаје да само живимо своје животе, по својој вољи и жељи, док још можемо, док још није сасвим касно...
Глас јавности, 2. новембар 2008.
