Прозни писац Марко С. Смуков изненађује новом, необичном збирком песама „Боје сутона“ („Народна књига“).
Збирка је необична јер се бави општим хаосом који преовлађује, па су му и песме, мада строго римоване, разбацане и тематски несистематизоване („Природа се савршено гади, у хаосу у нама се ради“). Међутим, када је у питању љубав, онда је све савршено и јасно („Моје жеље одводе ме к теби, ближа си ми него ја сам себи“).
Избегавајући стереотип модерности, Смуков својим једноставним и свима доступним речником, кроз римоване стихове, као да се враћа у нека ранија времена. Али, показаће се да је то само привид који се намеће површном читаоцу. Онај читалац који је спреман да прихвати и следи схватање да се уживање догађа као резултат појачаног улагања пажње, испод једноставне форме откриће саме бисере луцидности ове у извесном смислу - примењене поезије, посебно у песмама „Сусрет“, „Пириел“, „Интервју“, односно оду хуманости у стиховима „Спасилац“, или еротике под насловом „Играчица“, „Гена“, „Старост - лудост“, „Глава, срце“ и... Чини се да се ипак издваја песма „Неред“, која на најбољи начин репрезентује ову збирку. То је она основна нит која повезује све ове намерно хаотично разбацане песме. Свака поједина песма из ове збирке на један нов начин уводи у одувек постојећи, дакле стари, а ипак непознати свет.
Ова збирка са 63 песме намењена је, пре свега, онима који не воле поезију, да би је заволели, и да би имали шта да шапућу вољеној особи.
Г. Ј.
Глас јавности, 2. децембар 2007.
